Dok sam smišljala naslov ovog posta razmišljala sam o nečemu što sam još pre nazvala najgorim deo Erasmusa, a to su svakako pozdravi i opraštanja. Opraštanja sa ljudima, koje ćete možda nekad negde sresti, ali se nikad više nećete okupiti svi u isto vreme i na istom mestu. I nedostajaće vam šetnje, izlasci ili već ono posebno što ste radili sa nekim od osoba koje ste upoznali tokom vaše avanture.
Ali ono što mene muči, ili me je mučilo je najgora stvar pre Erasmusa. Papirologija.
Kako je sve počelo? Skratiću priču da vas ne udavim. Dobili smo pozivna pisma sa greškama i bilo je problema u ambasadi baš zbog toga. Meni su rekli da mogu da me odbiju za vizu zbog tih greški. I onda je počela agonija. Prvo višesatno plakanje, a zatim nervoza. I to je trajalo danima, možda čak i više.
Posle više desetina poslatih mejlova, neko se udostojio i da nam odgovori i reši naš problem. Naš jer je bilo više nas sa istim problemom. I rešilo se. U ambasadu su poslati validni dokumenti.
Sad još čekam da mi pozvoni telefon, da pozivni broj bude 011 i da čujem "Vaša viza je odobrena, možete doći po svoj pasoš". Nema lepšeg osećaja kad čujete te reči.
Uglavnom, da ne dužim, to je jedan od razloga što nisam pisala. Novi post je spreman, samo su mi potrebne fotografije koje će pratiti temu, ali ne brinite se, biće dok ne odem.
Za koji dan kreće i odbrojavanje. Poslednjih 30 dana pre puta.
Jedva čekanje je već počelo. Pre koju nedelju. Brige oko pakovanja, plan puta, itd.
Pisaću vam i o tome. Do čitanja...
Tačnije do puta ima samo 7 dana, a slučajno nisam objavila ovaj post.
Viza mi je odobrena. A trenutno je haos oko pakovanja, obaveza pre puta...
Tačnije do puta ima samo 7 dana, a slučajno nisam objavila ovaj post.
Viza mi je odobrena. A trenutno je haos oko pakovanja, obaveza pre puta...
