Poslednja objava

Da, ovo je moja poslednja objava. Nikome nije mrsko kao meni što mora tako da bude ali jeste. Razmena se odavno završila. U međuvremenu sam i diplomirala i masterirala. I to oba na petak 13. 

Kada sam pokrenula ovaj blog nisam očekivala da će biti ovoliko čitan. Od malena sam volela da pišem, a onda mi je pružena mogućnost da pišem i još nekome pomognem. 

Cilj ovog bloga je bio da pomognem bar jednoj osobi koja se sprema za razmenu. I uspela sam. Mnogi su me zvali, pisali, i bila sam voljna svima da pomognem. Najveća radost mi je bila kad su mi ti ljudi kroz razgovor govorili "A da, čitao/la sam na tvom blogu". 

Razmena mi je promenila život. Na razmeni su mi se desile i najlepše i najgore stvari u životu. Upoznala sam mnogo ljudi, družila se, izlazila, učila, putovala. Spoznala sebe. Stekla prijatelje. 

Španija i Haen će uvek imati posebno mesto u mom srcu. Kao i ljudi koje sam tamo upoznala.

Oči su mi pune suza jer shvatam da je ovo moja poslednja objava. Možda i nisam napisala sve što sam htela. Ko će ga znati. 

Pisanje je moja ljubav jako dugo pa neću prestati to da radim. Trenutno spremam novi blog na neku sasvim drugu temu, ali njegov rok će biti neograničen. Ne kao sada. 

Hvala svima koji su me kritikovali, savetovali, čitali, komentarisali. 

Ljubi vas vaša blogerka 021 aka chica.

Hasta luego!

Erasmus mama

Nedavno sam negde na Instagram-u ili Facebook-u naletela na jednu fotografiju. "Every Erasmus friend group has a mother". Nekako smatram da sam to uvek bila ja. Kako i zašto sledi dole. 

Mama bear

Ovo je moj nadimak koje su mi dale moje koleginice. Jedne zime smo bile par dana na Zlatiboru na odmoru. 

Kao i svako jutro prvo što uradim kad ustanem je da popijem kafu. Tako je bilo i ovog puta. Pitala sam i koleginice da li i one žele kafu, međutim sve su želele čaj. Kako ne volim da pijem hladnu kafu prvo sam stavila njima vodu za čaj. Dok sam čekala da voda provri, obavila sam sve što sam imala u kupatilu. Dok sam čekala drugu turu vode da provri iseckala sam suhomesnato i postavila sto za doručak. I tako je bilo svaki dan. Zbog toga sam dobila nadimak. 

Jedna od njih mi je još pre rekla da sam kao moja mama. Rekla sam da nisam. Ali sam u Španiji shvatila da ipak jesam. Uvek sam ja bila ta koja je insistirala na zajedničkom ručku, pravila tako veče proslave i nisu baš mogli da mi kažu da nešto neće da jedu. Dobro jesu, ali im i dalje to prebacujem.

Erasmus okupljanja

Pošto dolazim iz velike porodice i dosta vremena provodimo zajedno, volim svakakve vrste okupljanja. Tako je bilo i u Španiji. Najdraža dva okupljanja su mi bila za slavu i Uskrs. 

Što se tiče slave, definitivno jesam kao moja mama. Hrana je raznovrsna i mora da se jede. Iako je bilo malo hladnije, domaća masna supica nas je zagrejala. Kupus se još nije bio ukiselio, tako da smo umesto sarmi jeli punjene paprike. Tako je bilo prve godine na razmeni. Drugi put smo imali sarme jer sam stavila kupus na vreme. Što se tiče okupljanja, volim da ugodim ljudima i da se lepo osećaju. 

Kako sam prvi put živela sama, Uskrs 2017. godine mi je bio prvi  Uskrs koji ne proslavljam sa porodicom. Anja i ja smo se na Veliki petak vraćale sa Gran Kanarije i postile smo taj dan. Bilo je malo naporno jer smo bile u putu i nismo baš mogle da biramo hranu. Kako moji cimeri nisu organizovali proslavu (zato što sam ja bila u putu), to sam uradila ja čim sam došla. Raspodelili smo obaveze, zajedno otišli u prodavnicu i spremili bogat ručak za Uskrs. Čak sam i jaja farbala dan pre. Drago mi je što sam taj dan provela u krugu dragih ljudi. 

Briga

Ono što je karakteristika svake mame je briga o porodici. Tako sam i ja gledala svoje cimere sa razmene. Čaj u krevet ako su bolesni, pomoć kad god im zatreba. Možda je ovo normalno ali ja to ne radim samo na razmeni. I kod kuće brinem o članovima svoje porodice i prijateljima. Kad mi je brat operisao slepo crevo išla sam po njega u bolnicu, čekala sa njim rezultate i bila mu podrška pred operaciju, kuvala mu supice i čajeve posle operacije. Sa sestrom od ujaka sam u pola 11 išla u urgentni jer joj nije bilo dobro. 

Briga ne mora da bude nešto veliko. Može da bude jedna SMS poruka. Da li si stigao/stigla kući? Srećno! Briga može da bude i omiljena čokoladica kao znak pažnje. Briga može da bude i to da operem sudove u kući da mamu ne dočeka puna sudopera kad dođe sa posla. 

P.S. 

Erasmus svadba

Venčanje

Verovali ili ne i ovo smo dočekali. Moja bivša cimerka, Saška, i njen momak, Milan, kog je upoznala na razmeni u Španiji su me pozvali na njihovo venčanje. Saška je jedno veče postavila neku sliku na stori i ja sam na njenoj ruci videla prsten. Prvo mi ništa nije bilo jasno, pa sam morala da je pitam da li je to što mislim. I nedugo posle toga je usledila pozivnica. Pa da počnemo priču iz početka.

Kako smo se upoznali

Saška i ja u Španiji

Svi mi Srbi smo se upoznali u Haenu, na žurkama, na faksu, preko drugih ljudi. Jednom je na Univerzitetu organizovan doručak samo za nas. Tu smo se zbližili, popričali, pa posle i izlazili zajedno. Milana sam upoznala na Flag zabavi pre toga. Od tamo nam je i prva slika. A Saška je živela sa mnom devet meseci i bila mi kao sestra. Kako su se njih dvoje upoznali stvarno ne znam. Verovatno isto na toj zabavi.

Milan, Saška, Luka i ja

Ne sećam se ni kako je sve počelo između njih. Ali znam da su baš jedno za drugo. Jednom prilikom me je Milan zamolio da Saški za Novu godinu dam kinder jaje, i to ono najveće, jer on nije bio tu. Sećam se da se jako obradovala. Zaista lep gest od njega.

Posle razmene njih dvoje su se preselili u Novi Sad. Ovde žive i rade. Ne viđamo se baš često, ali volim da se nađem sa svojim bivšim cimerima i prisetim nezaboravnih dana u Haenu. A zaista su nam skoro svi bili takvi. 

Pre Erasmus svadbe

Svadba je u Leskovcu. Malo je daleko za jednodnevni put, tako da nas petoro krećemo u petak i idemo u Niš. Tamo ćemo se naći sa starim i novim društvom iz Španije, verotavno i izaći, i prespavati. A sutradan pravac u Leskovac. Celu subotu ćemo biti u svadbi, spavati u hotelu i u nedelju krećemo kući. Doći će i Španci koje poznajemo tako da sam još uverenija da ćemo se dobro provesti. Taman da i njima pokažemo kako se to Srbi vesele!

Dan pred svadbu

Erasmus ekipa u Nišu

Petak. Krenuli smo oko 1-2 sata iz Novog Sada. Korone su bile spremne za put. Stajali smo par puta da predahnemo, odemo do toaleta, da se protegnemo. Celo ovo putovanje nas je podsetilo na naša putovanja po Španiji. Mi, korone, muzika sa putovanja po Španiji...

Oko 18h smo stigli u Niš. Odmah smo otišli u neku kafanu da jedemo. Ne pamtim kad sam toliko jela. I tako dobro jela. Jeli smo ćevape na kajmaku. Dok smo čekali hranu, svi su navaljivali da pijem pivo, a meni je samo hrana bila u glavi. Posle dobrog jela smo otišli u smeštaj da se istuširamo i uputili se u drugu kafanu. Tamo smo se našli sa ekipom sa prvog Erasmusa, ali je bio tu i poneko sa mog drugog Erasmusa. Bilo nam je super. Ako ikad budete u Nišu, idite u kafanu Biser. Pili smo, slušali muziku uživo, a neki su i jeli. Ne ja jer nisam više mogla. Veče je bilo zanimljivo, a mi smo po fajrontu otišli da spavamo, kako bismo sutra bili odmorni.

Dan svadbe

Saška i Milan

I došao je taj dan. Poranila sam da stignem da se spremim. Oko 10 smo se uputili ka Leskovcu. Došli smo u hotel i smestili se, doručkovali i završili spremanje. Uputili smo se ka Vučju gde je bilo crkveno venčanje. Malko smo kasnili jer nismo znali koliko je daleko i gde je manastir. Mladenci su nam bili prelepi. I njihove porodice. Ceo ambijent je bio super. Manastir i cela okolina su čarobni. Tu smo se slikali, a onda smo se uputili ka restoranu.

Panta, Nenad, Šeli, Mladen i ja

10P 

Kad smo stigli u restoran opet smo se slikali sa mladencima. Milan i Saška su sijali. Bilo mi je drago zbog njih. Žurka je počela odmah. I to sa španskom muzikom, zbog Španaca. Bilo je svega od muzike - strano, rok, narodno. Svi smo igrali uz sve. Jednom rečju muzika je bila top. To je jedna od presudnih stvari za dobro venčanje. Druga je hrana. A i ona je isto bila top. I bilo je toliko mnogo da sam u jednom trenutku morala da kažem konobaru da mi ne sipa u tanjir jer ne mogu više ni da zinem. Treća presudna stvar su ljudi. A s obzirom da sam sa ljudima sa kojima sam živela nemojte sumnjati kako nam je bilo.

Panta, Saška, ja i Šeli

Zatim je usledilo građansko venčanje. Saška i Milan su u salu ušli uz muziku iz Game of Thrones-a i sve oduševili. A onda su jednom drugom rekli "Da" uz prisustvo svih nas. A ja sam naravno plakala kao i na skoro svakom venčanju do sad. Em što sam emotivna, em što ne mogu da verujem da se ljudi koje znam i koji su mojih godina venčavaju. Malo mi je teško bilo to i da zamislim. Usledio je prvi ples uz pesmu "Ako te pitaju..."

Svadba je trajala do kasno u noć. Svi smo se super proveli. Kolo se igralo više puta, a jadni Španci su pokušavali da nauče. Nisu skontali da ima više vrsta ovog plesa. Posle svadbe smo otišli u hotel na spavanje.

Za kraj

Sutradan smo bili umorni, ali smo morali rano da napustimo hotel. Uživala sam ceo vikend sa mojim cimerima. Zaista smo se prisetili Španije i svega lepog što nam je donela. Dragi moji, hvala vam na prelepom vikendu. Saška, Milane, vama sve najlepše u zajedničkom životu i hvala vam što smo bili deo vašeg posebnog dana.

Nadam se da ćemo uskoro imati još sličnih prilika za slavlje. Volim vas sve. 

Plavuša u Španiji

Izlazak

Ovaj tekst nije tekst u kom ću veličati sebe ili bilo šta slično što ste možda pomislili kad ste pročitali naslov. Opisaću vam kakve to prednosti sam imala zahvaljujući tome što drugačije izgledam. Ovo nisu neke velike prednosti, ako se tako mogu i nazvati. Pre će biti da su anegdote sa nezaboravne razmene.

U moru crnih plava

More ljudi i jedna plava

Španci su generalno nacija gde preovladava tamna boja kose i očiju, ali i tena. Što je normalno s obzirom na sunčano podneblje. Tamo sam provela skoro godinu ipo dana i videla sam jako malo ljudi koji su svetloputi ili imaju svetlu kosu ili oči. Na ulici možete da vidite tek po koju plavušu, dok ljudi sa plavim očima ima. Verovatno su mešovitog porekla. Za taj vremenski period sam upoznala dva momka koja su plava.

I oni su tamo atrakcija iako su domaći. Zato što se razlikuju i nisu uobičajeni. Zamislite da jedna plavuša ode u Norvešku ili neku severnu zemlju. Tamo su skoro svi plavi i ne bi po svom izgledu isticala. Ali zamislite jednu crnku sa tamnim tenom i očima u toj istoj severnoj zemlji. Sigurno bi je svi gledali i okretali se za njom. Ovo se odnosi i na momke, naravno. 

Pogled sa zamka Castillo de Santa Catalina

Plavuša na ulici

O koliko puta su mene i Anju na ulici zaustavljali da pitaju odakle smo. Na plaži u Almeriji je neki dečko izdeklamovao sve moguće evropske države i naravno da nije pogodio odakle smo. Dok ne čuju kako pričamo misle da smo Nemice, ali kad čuju naš izgovor tipuju na bivše zemlje Sovjetskog saveza.

Jednom prilikom, dok sam čekala red u fotokopirnici, baka iza mene me je povukla za ruku da me pita odakle sam. Pitala me je da li sam Ruskinja ili Nemica. Kad samo joj odgovorila da sam Srpkinja samo je rekla "Aha". Mislim da ni ne znaju gde je Srbija jer posle tog odgovora sva pitanja prestaju. 

Plavuša na fakultetu

O ne, nisam imala nikakve protekcije. Ima jedna zanimljiva situacija gde sam pomislila da su Španci jako fini ali mi je moj Badi rekao da su sve to učinili zato što sam žensko. I plava. 

Koordinator je trebao da mi potpiše neki dokument, a ja sam se lepo spremila i otišla na faks i sela ispred njegove kancelarije. Nisam mu poslala mejl, niti se najavila, mislila sam pa valjda će proći jednom, ionako nisam imala šta pametnije tad da radim. I tako je prošao pored mene jedan profesor koji me je pitao koga čekam i rekao mi da moj koordinator ima još jednu kancelariju, pa je prošao i durgi, pa treći. Taj treći ga je čak i nazvao da mu kaže da ga neko čeka, a čovek je trčeći došao. Sva sam bila zbunjena. Obavila sam tad šta sam imala, a onda sam sva ushićena i pod utiskom finoće Španaca otišla kući. 

Bien acompañadas

Plavuša u izlasku

Prvo, ne mislim za sebe da sam neka lepotica, ali ne mislim ni da sam ružna. Volim da se sređujem, šminkam, doterujem, i ponekad sebi izgledam najlepše. Za druženja u pabu i kada smo išli na pivo i pikado nisam se uvek sređivala, ali nisam išla baš skroz nenašminkana. Dok sam se za izlaske sređivala, nekad više, nekad manje. 

Naravno da svi primete kad u klub uđe plavuša. Nisam uvek volela da privlačim tako pažnju zato što su Španci jako navalentni. Nekad ih se nemoguće otkačiti. Kad smo izlazili svi čoporativno, i muški i ženski, nisu toliko smarali, ali kad izađemo same - nekad poludim od izlaska. 

Za kraj 

Sve u svemu, bez obzira na boju kose, kože, očiju u Španiji vas niko neće gledati čudno. Gledaće vas radoznalo. I nemojte to da protumačite pogrešno. Oni su jedna divna i druželjubiva nacija koji će vas primiti takve kakve jeste. Ali, ja jesam plavuša i ne bih sebe mogla da zamislim sa drugom bojom kose. Za mene ipak važi ona da se plavuše bolje zabavljaju. Pogotovo tamo gde su unikat i atrakcija.

Erasmus porodica

Svako na svom Erasmusu dobije još jednu porodicu. To su ljudi sa kojim živite, družite se,  idete na predavnja, jednostavno ljudi sa kojima provodite najviše vremena na Erasmusu. Mi koji smo bili više puta na Erasmusu imamo više porodica. Nemojte da me pitate koja mi je omiljena, to je kao da pitate roditelja koje dete najviše voli. Svaka porodica vam je draga na svoj način jer je sa vama prošla kroz različite stvari. Pa da vam predstavim članove svoje porodice. 

Anja i Nikola

Anja i Nikola

Poslednja slika

Anja i Nikola su bili moji cimeri ove godine. Anja je moja najbolja drugarica, a Nikolu smo upoznale na prošlom Erasmusu. Anja i ja smo se dogovorile da na master studijama opet idemo na Erasmus, a kako smo se čule redovno sa Nikolom ubedile smo i njega da ide sa nama i da živimo zajedno. O njima neću dužiti jer bih mogla da pišem i da ih hvalim danima. Ono što izuzetno cenim kod njih je to što poštuju dogovor. Odmah po dolasku u Španiju smo se dogovorili ko će šta da radi i svako od nas je ispoštovao taj dogovor do kraja našeg Erasmusa. 

Nikola je važio za najvećeg šaljivdžiju od nas i uvek se trudio da nas zasmejava. Jedino kad on nije bio raspoležen je kada je morao da se ošiša na ćelavo jer njegove cimerke ne znaju da ga ošišaju kako je on zamislio. Anja je tu da uvek pomogne u kuhinji i pravi najbolju supicu od 5 minuta. Mislim da se u Španiji najviše smejala mojim glupostima i izjavama. 

Nišlije

Sa Nišlijama na Tenerifima

Kad niko nije hteo da nam pomogne od Novosađanina u pomoć su meni i Anji priskočile Nišlije, tačnije Ivana i Boško i zbog toga ih mnogo poštujem. Anja i ja smo živele kod njih dva dana dok smo tražile stan. I sad se sećam kako su nas ubeđivali da ostanemo kod njih još jedan, da se ne useljavamo odmah. Ali smo se ipak uselile. Sa Ivanom imam najluđu priču o depiliranju pred Tenerife. Od smeha, bola, plača, svega je bilo. U februaru je tu bila sa momkom, Milošem, i bilo mi je drago kada je rekao da baš gotivi mene i Anju jer ne pričamo stalno "ženske priče". Voleo je da dolazi kod nas na palačinke. Boškić je na prvom putovanju bio glavni vozač i ima najiskrivljenije face kad se napije (to smo kasnije na slikama skontali).

Žene 

Macko i ja smo se uspešno mimoilazili u Španiji, doduše ne namerno. Na Tenerifima je on bio vozač i brižljivo je pazio na svoje studente. Branka i Jovica su momak i devojka koji su zajedno došli. Jovica se ustvari zove Jovan, ali ga je Nikola ovako nazvao i tako ga svi zovemo. Sa njim smo gledali sve moguće utakmice i najviše smo se družili sa njim jer je najduže bio u Španiji. Branka je meni i Anji bila ona prava drugarica za savete, kukanja, tračarenja. U julu idem u Niš tako da se nadam da ćemo se videti.

Upoznali smo još Nišlija ali se nismo baš družili, osim sa Cakom. Caka smo upoznale prvi dan u Haenu. Jedna od pozitivnijih i uvek nasmejanih ljudi. Njene anegdote sa svojim cimerima su uvek bile neverovatne.

Kragujevčani

Žurka

Od Kragujevčana smo se pre Nove godine družili sa tri devojke, Jelenom, Irinom i Sanjom. Mislim da su ludele od našeg muzičkog ukusa, tj. više Nikolinog. Sa njima je uvek bilo smeha. Posle Nove godine smo se slabije viđali. Ne pitajte zašto jer ne znam. Ali naš omiljeni Kragujevčanin je bio i ostao Momčilo. Nasmejavo nas je do suza, a zbog njega se umalo devojke nisu potukle. Rečenica kojom njega opisujemo "Živ je Moma, umro nije". On će mi ostati u sećanju kao osoba koja je uvek u obavezama.

A, ne smem da zaboravim Luku i Luku. Upoznala sam ih u policiji kad sam pomagala Ivani i Bošku oko papirologije. Njih dvojicu smo više sretali nego što smo se družili. Uvek su bili u nekom svom svetu, ali nikad nisu samo prošli pored nas na ulici bez da zastanu i prozbore koju. Par puta smo se udubili u priču, ali to je bilo na kraju našeg Erasmusa.

Novosađani

Niš - Novi Sad

Sa njima smo se najmanje družili, a evo i zašto. Anja i ja smo se iscimale da im pomognemo i olakšamo sve što možemo pred sam put u Španiju. Kada sam išla prvi put u Španiju sve je bilo jako teško i komplikovano, trebala sam da idem na milion različitih mesta za papire, pa traži osiguranje, prevoz, stan... Kako nikog nije bilo tu da meni pomogne odlučila sam da ja pomognem svima koliko god mogu. A za to smo dobile baš lepo hvala.

Kada smo došle u Haen, poslale smo svima poruku da ostavimo kofere kod bilo koga dok tražimo stan. Od njih preko 10, dve osobe su se udostoile da odgovore. Saša, jedan od momaka koji mi je odgovorio, mi se posle toliko izvinjavao što nismo mogle kod njega da ostavimo kofere (bio je na faksu tad). Čak mi je bilo neprijatno od tolikog izvinjavanja. Ali sam videla da je dobar momak. Sa njim smo najviše izlazili dok je bila ferija. On i Boško su bili glavne maskote tamo. Čula sam da se Saša ovo leto ženi, pa evo prilike da mu poželim sve najlepše i čestitam!

U februaru je došlo još Novosađanina na razmenu za drugi semestar. Oni su definitivno popravili celokupan utisak o mojim Novosađanima. Najviše smo se družili sa Milijem i Lakijem. Milija znam od ranije sa faksa, a Lakija sam tek tu upoznala. Njih dvojica su bili redovni gosti kod nas.

Bosanci

Oproštajna žurka

Njih smo upoznali prvo veče, ali to je bilo to. Posle smo se Anja i ja združile sa Mihnetom jer smo zajedno slušali jedan predmet i radili projektne zadatke. Njegove cimere, Kenana i Jasminu sam upoznala veče kad sam došla iz Srbije. Išli smo zajedno na planinarenje, dok ja nisam odustala. Svaki put se nasmejem kad se setim kakav napad smeha je Kenan dobio zbog mojih espadrilica u kojim sam krenula na planinarenje. Sa Dejanom upoznali preko Cake i družili pred kraj godine, posle smo se još jednom videli.

Posle su došli Anja i Nikola. Anju su nazvali Maja Berović jer liči na nju. Pored Nišlija, sa Nikolom se najviše čujem. On je osoba sa kojom sa najviše kafenisala i smejala sam. Ima jako zarazan smeh, toliko da osoba mora da se smeje iako joj nešto možda nije smešno. Najviše sam ga nervirala kad smo svi gledali El klasiko, a ja jedina koja sam navijala za Barselonu sam sedela pored njega. Čak je ostalima koji su gledali sa nama rekao da me pomere. Baš su se iznervirali što je Real izgubio.

Španci

Fran, Anja i ja

Sa svojim badijem od prošlog puta se nisam videla jer je išao na faks u Madrid i baš mi je krivo. Sreli smo se jednom na semaforu i to je bilo to.

Najviše smo se Anja i ja družile sa Franom. On priča tarzanski španski i jedva se sporazumevamo, ali ga baš gotivimo. On je uvek tu da proziva i šegači se. Učile smo ga srpski, ali je pozaboravljao. Videli smo se za feriju (veče kad su mi ukrali telefon), bio je jednom kod nas pa smo izašli i vodio nas je kod njega u Granadu. Redovno nam je u Haen donosio domaći paradajz iz njegove bašte. Obećao je da će nam doći u posetu u Srbiju i jedva čekam da dođe malo na naš teren.

Rodri i Lili the machine

Još jedna meni draga osoba sa kojom sam se videla je Rodrigo. Njega smo Anja i ja upoznale na nekoj žurci pre 2 godine. Skinuo je srpsku muziku za žurku jer je čuo da dolaze srpkinje i oduševio nas je. Kad sam na toj žurci dobila temperaturu on mi je menjao obloge i pazio. Stalno je nasmejan i lud.
Sretale smo i viđale se sa još Španaca koje znamo od pre, ali nemam nikakav poseban doživljaj da vam prepričam.







Sredinom jula idem do Niša jedan dan (u prolazu) pa ću to iskoristiti da se vidim sa Nišlijama. Krajem jula oni dolaze u Novi Sad u svadbu i baš se radujem što ću ih sve videti. Jedva čekam. Svi ovi ljudi su mi posebno dragi i hvali im što su bili i jesu moja Erasmus porodica.

Saveti o Španiji

Pišući blogove o putovanjima po Španiji odlučila sam da napišem jedan gde ću sa vama podeliti kada posetiti Španiju, šta probati, šta posetiti i slično. Otkriću vam kako se sprijateljiti sa Špancima, koje teme izbegavati u razgovoru sa njima i šta prvo uraditi kad dođete u Španiju. Pa da počnemo.

Kada posetiti Španiju?

Ukoliko želite da turistički posetite i obiđete španske gradove bilo bi dobro da to ne radite tokom leta. Dnevne temperature prelaze 40 stepeni. Ako mislite da će rano ujutru ili uveče biti prijatnije - varate se. Toplo je od 9 ujutru pa do 10 uveče. I jako sparno. Najbolje vreme za turističke posete je proleće (april, maj) i jesen (septembar, oktobar).

Madrid

Isti ovaj vremenski period bih vam preporučila i za letovanje. Jul i avgust su pretopli, a sunce jako prži. Ovo vam kažem iz iskustva. Najprijatnije za letovanje mi je bilo krajem seprembra i u oktobru. Temperature su podnošljive, a i voda je još uvek topla. Ponekad je i u aprilu pretoplo. Ukoliko se ne pazite možete da izgorite, i to jako. Što se tiče jula, gotovo da ne postoji razlika između temperature napolju i temperature vode. Jednostavno vas voda ne rashadi kao što bi trebalo. 

Što se tiče zimovanja, najbolje je u sezoni.

Šta posetiti u Španiji?

Ovo zavisi od svrhe vašeg putovanja. Ukoliko želite da obiđete španske gradove mislim da Madrid i Sevilju ne smete da zaobiđete. Ovo su mi dva omiljena grada u Španiji. Ostavili su me bez daha. I zbog toga ih svima perporučujem. Pored njih tu su Barselona, Valensija, Granada i Malaga. Ukoliko posetite ove gradove, posetili ste skoro sve veće i poznatije gradove u Španiji.

Zalazak sunca na Gran Kanariji

Za letovanje u Španiji bih vam preporučila Kanarska i Balearska ostrva. Mislim da ne možete da pogrešite za koje god Kanarsko ostrvo se odlučite (ima ih 7, najpopularija su Gran Kanarija i Tenerife). Što se tiče Balearskih definitivno Palma. Ibica je skuplja i izvikanija, a isto toliko lepa. Još jedan biser Španije u Sredozenmom moru je Formentera. Ukoliko niste baš tip za ostrva ili vam se čine daleka prelepu plažu imaju Barselona, Valensija i Marbelja. Za gradske plaže Barselone i Valensije možete izdvojiti jedan dan od obilaska grada, a ukoliko ste u poseti Malagi nemojte zaobići Marbelju. Marbelja ima puno plaža i uveravam vas da nećete pogrešiti za koju god da se odlučite.

Za zimovanje bih vam preporučila Pirineje i Siera Nevadu. Nisam neki ljubitelj zimovanja, a za ova mesta sam čula od ljudi iz Španije. Oni tamo idu za vreme zimskih praznika.

Paelja, sangrija, tapas i ćurosi

Došli smo i do Španskih specijaliteta. Počećemo od paelje. Karakteristična je za jug Španije, ali svi Španci kažu da je najbolja u Valensiji. Ovo je jelo sa povrćem, pirinčem i mesom. Pravi se od najrazličitijih vrsta povrća - grašak, paprika, pasulj. Najbolja paelja je ona sa morskim plodovima. Kad ste već pored mora iskoristite priliku da probate različite vrste školjki, škampa, krabe. Međutim, ukoliko ne volite morske plodove postoje i paelja sa piletinom, zečetinom i puževima.

Ćurosi

Sangrija je piće koje se pravi od crnog vina. Glavni sastojci ovog osvežavajućeg pića, pored vina, su voće (limun, jabuke, narandže) i led. Španci u sva pića stavljaju led, i nemojte da se čudite tome. Treba se rashladiti na temperaturama od preko 40 stepeni. Postoje različiti recepti za ovo piće. Neki dodaju još neka pića (martini, džin, sokove) da bi ovo piće imalo pravi šmek. 

Tapas je karakterističan za Andaluziju. Šta je u stvari tapas? Kada sednete u kafić da popijete nešto konobar će vam doneti tanjir ili činiju da nešto čalabrcnete. E to je tapas. Tapas može da se služi svakome zasebno, a može i zajedno, u zavisnoti od mesta. Postoje različite vrste tapasa. To mogu biti hamburgeri, sendvičići, krompirići sa raznim prelivima od kojih je najpoznatiji ale-oli, škampi, masline... Nemojte da se začudite ako sve "pliva" u ulju jer će vam svi Španci reći da je maslinovo ulje jako zdravo.

Ćurosi su slatkiš koji morate da probate. To je testo koje podseća na naše mekike, ali je valjkastog oblika. Malo je masno kao i svako špansko jelo, ali nećete ga jesti svaki dan. Uz ovo naručite toplu čokoladu i ćurosi će sa tanjira nestati brzinom svetlosti.

Španski doručak

Postoji još par specijaliteta koje morate da probate. Jedan od njih je tipičan španski doručak. To je kao pola kifle ili neke zemičke sa maslinovim uljem, ceđenim paradajzom i sirom. Ako ovome dodate i šunku dobijate Gratinadu. A najlepša je kad se malo zapeče jer šunka dobije poseban šmek, a sir se otopi. Uz ovaj doručak se preporučuje kafa sa mlekom i sok od ceđene narandže.
Osvežavajuće piće koje morate da probate je orćata de ćufa (horchata de chufa). Ovo piće se pravi sa vodom (i/ili mlekom), šećerom i plodom ove biljke za koju nikad nisam čula. Čudnjikavog je ukusa ali je osvežavajuće. Postoji i u verziji sa bademima. Prvo je karakteristično za verziju, a drugo za Almeriju i Mursiju.

Još jedna neizostavna svar koju morate da probate u Španiji su španska vina. Ako ste ljubitelj poluslatkih crnih vina moraću da vas razočaram. Toga u Španiji nema. Postoje samo bela poluslatka vina. Probajte više vrsta, uveravam vas da ćete pronaći svoje omiljeno.

Siesta

O ovom fenomenu sam već pisala, ali moram da ga spomenem opet. Siesta je odmor u toku dana kada ništa ne radi. Možda po koja prodavnica. Trajanje sieste je od 13,14h pa do 17,18h. U ovom vremenskom periodu su Španci kod svojih kuća i odmaraju. Ne radi većina prodavnica i barova. U letnjem periodu vam ne preporučujem da u ovo doba budete na ulici. Sasvim je sigurno da ćete biti jedini.

Neznanje engleskog jezika

Ovo je veliki problem ako ne znate bar neke osnove španskog jezika jer Španci baš i ne znaju engleski. Bićete srećni ako naletite na nekog Španca koji zna. Da vam ovo ne bi predstavljalo problem u komunikaciji moj savet je da odmah po dolasku u Španiju nađete prodavnicu neke mobilne telefonije i kupite špansku karticu zbog interneta. Ne oslanjajte se na wifi jer ga mnogi kafići nemaju!

Druželjubivost

Ovo me je iznenadilo kod Španaca. Čim vide da izgledate drugačije (nemate tamnu kosu i oči) i čuju da pričate neki drugi jezik zanimaće ih odakle ste. I uvek im je drago kada upoznaju nekog novog. Potrudiće se vam budu dobri domaćini. Vodiće vas na sva moguća mesta, da probate različitu hranu i pića i zaista će se potruditi da svoju zemlju i ljude predstave u najboljem svetlu.

Izlazak u Španiji

Pomno će vas slušati dok pričate o dešavanjima u svojoj zemlji. Kada spomenete da ste iz Srbije najviše ih zanimaju rat i religija. Ono što treba da izbegnete je razgovor u sportu jer su oni "najbolji" u svemu. Posebno izbegavajte temu o košarci i tenisu. Možete da pričate o njihovom fudbalu i el klasiku. I nikako nemojte da započinjete priču o pivu ili maslinovom ulju. Sasvim je dovoljno da kažete da vam je pivo lepo (iako možda nije) ili da je maslinovo ulje jako zdravo. Jako su uvredljivi. Pazite se toga. Ne drži ih dugo ali ne zaboravljaju.

Šta nikako ne raditi u Španiji

Ni u kom slučaju nemojte da pijete na javnom mestu. Pod ovim mislim na ulicu, parkove i slično. Ne znam tačno kolika je kazna ali garantujem da prelazi cifru od 100e. Postoje mesta na kojima možete da pijete (ograđeni parkovi i slično) i o njima se obavezno raspitajte. Nemojte ni da vršite nužde na javnom mestu. Pokupite izmete za svojim psom i neka ni on ne obavlja nužde gde je znak da je zabranjeno.

Moj savet vam je da se u Španiji maksimalno opustite, ne započinjete gore navedene teme i uživate. Ovako ćete sigurno osetiti pravu špansku druželjubivost i duh. Čaše u vis i "Salud".

Nadam se da ćete uživati u svojoj poseti Španiji bez obzira da li idete na odmor, turistički obilazak ili poslovno. Sa sigurnošću ću vam reći da ćete ostati oduševljeni. Da li mestom, ljudima, hranom... Nečim sigurno. I ne opirite se, samo se prepustite. Pustite da vas atmosfera ponese i osetite pravi španski duh. 

Granada

Pogled na Alambru sa vidikovca Mirador de San Nikolas

Rekla sam da ću vam dati savete kako obilaziti gradove u Španiji. Ove godine nismo baš toliko putovali jer vreme nije baš bilo lepo. Ali dan u Granadi je bio prelep. Šta treba da obiđete ako dođete u ovaj Andaluzijski biser?

Alambra

Verovali ili ne ovo je grad koji se sastoji iz palata, tvrđava i vrtova. Za neke ljude ovo je samo zamak nadomak Granade. Ogroman je, a isto toliko je prelep. Alambra je nastala mešanjem španske i arabijske kulture. 

Alkazaba je jedan od simbola Alambre. To je tvrđava koju se vidi sa svih strana. Unutra je prepuna arapskih kupatila, malih i uskih ulica, vrtova, a spolja je prepoznatljiva po brojnim tornjevima.

Nazareve palate (Palacios nazaríes) - svi koji su ikad bili u Alambri kažu da je ovo "MUST VISIT". Pošto nisam na vreme kupila ulaznicu nisam ovde ušla te ne mogu da vam pričam puno o Alambri, ali mogu da vam prenesem šta su ljudi meni preneli. 

Generalife - vila sa vrtovima koja je služila za odmor muslimanske kraljevske porodice. Ova baština je pod zaštitom Uneska i posete su ograničene, te ukoliko želite ovde da uđete morate uzeti ulaznicu sa naznakom imena.

Ova građevina je druga najposećenija građevina u Španiji, posle Sagrade u Barseloni. Ukoliko želite da posetite Alambru ulaznice kupite ranije, mnogo ranije. 

Španska ulica

Međutim, postoje vrtovi u Alambri za koje vam ne treba ulaznica, pa ukoliko niste na vreme kupili kartu možete da vidite deo ove velelepne građevine.

Katedrala

Ovu građevinu ne možete da zaobiđete. Ukoliko idete ulicom (Gran Via de Colon) sa desne strane ćete je videti. Zanimljivo kod katedrale je da ne možete da uslikate jednu celu njenu stranu iz bilo kod ugla. Trg koji se nalazi odmah pored nije toliko velik i ne možete celu da je "uhvatite". Verujte na reč nekome ko je pokušavao. 

Mirador de San Nikolas iliti vidikovac

Mogu vam reći da pogled odavde izgleda kao sa razglednice. Ovaj vidikovac se nalazi tačno naspram Alambre. Pogled je zaista veličanstven. I ovo je jedno od mesta koje morate da posetite. Moram da priznam da je vidikovac na brdu i da uspon nije baš lak. Pogotovo ako je toplo, a u Granadi je od marta toplo. 

Ali pogled je zaiste vredan umora. I nije samo pogled u pitanju. Na ovom vidikovcu ćete osetiti pravi španski duh. Tamo uvek ima uličnih svirača koji sviraju i pevaju tipične španske pesme. A veoma često ćete videti i devojke koje igraju. 

Ulica u Granadi i Siera Nevada u pozadini

Siera Nevada

Iza Alambre ćete videti jednu planinu koja je, osim leti, prekrivena snegom. Kažu da ponekad i leti tamo ima snega ali da se iz grada ne vidi. Ukoliko ste ljubitelj zimovanja onda je ova planina pravo mesto za vas. Siera Nevada je popularna turistička destinacija i predstavlja jednu od najjužnijih evropskih skijaških staza. Prijatna je čak i za šetnju. 

Mae West

Pogled na grad

Ukoliko želite da doživite pravi španski noćni izlazak, ovo je pravo mesto. Mae West je jedna od najvećih diskoteka u Granadi. Ne krećite u ovu diskoteku pre 3 ujutru. Pre toga posetite barove i pabove i probajte čuveni španski tapas. 

Ne mogu ni rečima da vam približim koliko je ovaj grad lep. Da li je najlepši? To ćete morati sami da prosudite, jer ja ni ja ne mogu da se odlučim koji od španskih gradova mi je najlepši. Svaki je lep za sebe. 

 Želim vam lep provod u Granadi, i ukoliko se već odlučite da posetite ovaj grad, nemojte da preskočite ostale andaluzijske gradove, jer se ovde na jugu oseti pravi španski život. Ovi ljudi jednostavno znaju da žive i uživaju u svakom trenutku života. Bilo bi šteta da to propustite!

Poslednje nedelje u Španiji i opraštanje

Posle boravka u Srbiji ponovo sam otišla u Španiju. Tamo sam provela tri nedelje za koje smo trebali da završimo sve obaveze na fakultetu, papirologiju i da se lepo provedemo pred kraj razmene.

Ponovni dolazak u Španiju je bio uzbudljiv. Te dve nedelje dok sam bila kod kuće, moji cimeri su bili zajedno u Španiji. Sve vreme smo se čuli, prenosili su mi šta se dešava, šta rade, gde su sve išli i koga su upoznali. Došli smo na ideju da napravimo druženje kad dođem i naravno, pečemo palačinke. 

Put je bio naporan. Ne znam što ali jedva sam čekala da dođem "svojoj kući" u Španiji, da legnem u krevet i zagrlim moju cimerku jer smo obe prolazile kroz neki težak period i obema nam je bila potrebna podrška ove druge. Njen drug i ja smo došli predveče i odmah seli da jedemo. Bila sam jako gladna. I umorna. U jednom trenutku sam pomislila da želim da odem i legnem, ali sam ja bila inicijator druženja pa mi je zbog toga bilo glupo. Pre nego što su došli ljudi sa kojima smo se družili, svom cimeru sam dala poklon za dan zaljubljenih koji mu je poslala njegova devojka. Nije mogao da veruje, mislio je da se šalim. Međutim, njegova devojka me je mesec dana pre puta kontaktirala preko instagrama i zamolila da mu odnesem poklon, što sam i uradila. Baš mi je bilo drago što sam joj pomogla. Društvo je počelo da dolazi polako. Nismo se dugo videli, pa dok smo sedeli i pričali sam zaboravila na umor. Bilo mi je zanimljivo i zabavno. Nisu dugo ostali, a ja sam posle tuširanja otišla da spavam. 

Mogu da kažem da su narednih par dana bili baš dobri. Svi smo se družili, izlazili... U petak smo odmah izašli, bilo je super. Išli smo prvo na žurku kod naših Nišlija. Tamo smo upoznali neke nove ljude koji su došli na Erasmus, pili, pevali, a posle smo otišli u izlazak. Sutradan, čim smo ustali smo počeli da pijemo. Kaže drugaricin drug "Klin se klinom izbija", pa nismo hteli da mu protivrečimo. Taj dan nismo išli nigde jer smo planirali da sutradan idemo da planinarimo. U subotu smo malo prošetali, a ja sam opet pokazala svoje kulinarske sposobnosti. Volim kad se ljudi najedu i prija im kad nešto spremim. Tu sam na mamu. 

U nedelju smo ustali ranije i otišli skroz do centra, a zatim da planinarimo. Iznervirala sam se kad sam shvatila da nije bilo potrebe da idemo do centra, već smo mogli da se nađemo na pola puta. Na planinarenje sam krenula u espadrilicama sa šljokicama jer nisam imala sportske patike, a one koje sam imala su bile tek oprane tako da nisam htela da ih isprljam. Pošto nisam više mogla da pešačim u neadekvatnoj obući vratila sam se kući. Ostatak je nastavio dalje, a posle smo se našli u jednom restoranu da ručamo zajedno. Jedan drug se sve vreme smejao i zvao me Doroti jer sam u šljokavim cipelama krenula na planinarenje.

Ponedeljak i utorak smo šetali, pili, jeli i trudili se da iskoristimo poslednje dane i lepo vreme. U utorak uveče sam sa cimerom otišla u izlazak. Upoznali smo još gomilu ljudi iz Srbije i iz Bosne i napravili u kafiću našu žurku jer smo imali zvučnike i glasno smo pevali. Sa cimerom sa to jutro išla na plivanje, sećam se da sam imala upalu mišića narednih par dana. Jedan dan nam je došao drug iz Granade, pa smo izašli zajedno. Posle smo mi išli u Granadu sa njim, ali o tome ću posebno pisati.

Jedan od najzanimljivijih dana sam provela sa devojakama. Anja, Ivana, Brana i ja. To su osobe sa kojima se družimo od početka i koje su mi baš prirasle za srce. Taj jedan dan sam se sa njima ismejala kao nikad. Da ne bih dužila, ostale dane sam provela šetajući gradom, ispijajući vina u Arapskim kupatilima, jedući palačinke u nekom arapskom kafiću, zatim izlazeći. 

Imali smo dve oproštajne žurke, jednu cimerka i ja, jednu cimer. Kao i do sad, sve je prošlo u redu. Bilo je i suza. Mada ovo nije nikakva novina. Tako mi je bilo lepo tih poslednjih par nedelja i nisam želela da idem kući. 

Najgori deo Erasmusa. Opet je tu. Opet moram da kažem zbogom dragim ljudima.

 Znajući da se nikada više nećemo naći svi u isto vreme na istom mestu.

Pozdravili smo se sa svim drugarima iz Španije, svima sa kojima smo se upoznali do tad i družili i došlo je vreme da se spakuju koferi i da se uputimo kući. 

Hasta pronto chicos!

Srbija

Božić. Kao položajnik ulazim u kuću, oko 5 sati ujutru. Dočekuju me kafa i vruća prasetina. Sedim sa mojima i pričam dok ispijam kafu i pakujem poklone. Ostavljam ih ispod jelke i ležem da spavam. 

Nisam dugo spavala, valjda od uzbuđenja. Nisam mogla da dočekam ručak i sve da dođu. Roditelji, braća, sestra i bratova devojka su već bili tu. Čekali smo sestru, njenog momka i njegovog brata da dođu. Kod nas kao i uvek puna kuća. Odlučila sam da iznenadim drugaricu, tj kumče (drugarica koju sam krstila) jer nije znala kada ću doći, čula sam se sa njenom mamom i otišla kod nje. Nije mogla da veruje kad me je videla. U trenutku kad sam ulazila u sobu, ona je spuštala telefon na sto, a na moj je stigla poruka. I to od nje, da planira da svrati do mojih i čestita Božić. Kod njene mame smo naravno posedeli i jeli, a zatim smo otišli do mojih. Tu smo sedeli i kartali se do kasno u noć. Sutradan sam otišla do babe da je vidim i da joj se javim. Dan posle toga sam otišla kod najboljeg druga na slavu, i tamo se, kao i svake godine, lepo provela i najela. 

10. januara sam otišla da vidim sestrića. Igrali smo se ceo dan, slagali puzle, bojili... Obožavam da se igram sa njim. Predveče kad sam došla kući me je zvalo kumče da dođem do nje jer će saznati kog pola je beba (vest o njenoj trudnoći sam čula kad sam bila na Tenerifima). 

Otišla sam kod nje ne shvatajući šta se dešava. Oko 9 sati uveče je trebao da stigne crni balon u kome su mali plavi baloni ako je dečak ili mali rozi baloni ako je devojčica. Ranije tog dana je ona bila na ultrazvuku gde joj je doktorka na papir napisala pol deteta, a ona je taj papir dala drugaricama koje su odnele u balonjaru. Bila sam ubeđena da će biti dečak, kao i većina ljudi koja je bila kod njih kući. Međutim, izašli su rozi baloni. Svi smo bili presrećni i jedva čekamo našu devojčicu. 

U subotu uveče sam bila na nekoj svirci, bilo je okej, s obzirom da to baš nije vrsta muzike koju ja slušam, a sutradan je bila Srpska Nova godina. Bila sam jako uzbuđena. Toliko da sam haljinu i cipele kupila mnogo ranije i donela iz Španije. Na proslavu su trebala da idu sva moja braća i sestre, plus njihovi momci i devojke, drugarice sa momcima, drugovi sa devojkama, nas oko 20. Međutim, nismo mogli da nađemo restoran gde je doček bio kao svadba bez mladenaca i samo nas 4 devojke smo išle. Fino smo se provele, ali mi je falilo da malo igram. 

Dan posle su mi svirali i pevali omiljene pesme, uživo uz gitaru i rakiju. 

Sutradan sam otišla do centra, prvi put, i to sa drugaricom. Sedele smo i pričale ispijajući čaše kuvanog crnog vina. Uživala sam u svom gradu, samo šetajući ulicama u centru. Srce mi je bilo na mestu.

A još više će biti na Bogojavljensku noć. Ranije sam kupila karte za koncert Đorđa Balaševića. Već treću godinu kako ga održava u Novom Sadu i već treću godinu kako idem. I svaku narednu ću ići. 

Na koncert sam trebala da idem sa jednom dragom osobom, ali su se stvari malo iskomplikovale, njoj je došao kum iz Nemačke samo dva dana za svoju slavu i tad sam donela jednu od zrelijih odluka u svom životu i na koncert ipak otišla sa svojom sestrom. 

Kupila sam belu haljinu u višnjama specijalno za koncert koji je počeo mojom omiljenom pesmom "Na Bogojavljensku noć", a pevao je i mnoge druge. Tad smo prvi put čuli novu pesmu o Novom Sadu. Mislim da niko bolje od Mike Antića i Đorđa Balaševića ne može da opiše Novi Sad. Kao i po običaju razišli smo se posle 12, sa osmesima od uva do uva. U nedelju je pao sneg. Išla sam kod koleginice na slavu u Stepanovićevo. Baš volim da idem na slave. I jedem. 

Posle toga sam se razbolela. Ujutru je počeo da me boli stomak, pa grlo, a uveče sam dobila temperaturu. I zbog toga sam propustila avion. 

Kada me je prošlo, iskoristila sam vreme da se vidim sa još nekim dragim ljudima. Otišla sam i na selo i tamo provela jedan hladan zimski dan. Naravno, u međuvremu sam išla kod sestrića i opet smo slagali puzle, crtali, bojili, slagali kocke. Obožavam da slažem lego kocke. 

Drug me je odveo na tamburaše. Mislim da nije ni znao da će biti tamo tad, ali je ispalo fantastično. S obzirom da je to treće mesto na koje smo ušli i jedino gde smo našli mesto da sednemo. Druga pesma koju su svirali je bila moja, oduševili su me. Ne pamtim kad sam se tako dobro provela. 

Sneg se brzo otopio, i već sledeće nedelje je padala kiša. I sijalo sunce u isto vreme, a na nebu su se pojavile dve duge. Narednih dana sam bila kod kuće sa svojima, kartali smo se i provodili vreme zajedno. Poslednji petak u Srbiji sam otišla na protest, a u subotu sam se našla sa kolegama iz jedne organizacije u kojoj sam radila. 

Kartu sam kupila za 14. februar jer je mami bio rođendan koji dan ranije pa sam odlučila da ostanem kući i sa porodicom proslavimo njen 50. rođendan. Svi su bili tu, i moj drug i drugarica koji su došli da se oproste. 

Pretposlednji dan sam otišla u pab sa drugom i pili smo neku baš finu rakiju. Posle smo, sasvim neplanirano otišli u pozorište na predstavu. Prvo smo se smejali kao nenormalni, ali kad smo skontali kako pričaju o našem društvu, više nam nije bilo smešno. 

Poslednji dan me je porodica ispratila, pa sam se zajedno sa cimerkinim drugom krenula na put. Iako mi nije problem da putujem sama, uvek je bolje putovati u društvu. 

Caminito del Rey

Kako se jedno sasvim slučajno putovanje pretvorilo u zabavno. Sve se desilo sasvim neplanirano. Jednom drugu je došla sestra u posetu, i jedno veče uz pivo smo se dogovorili da odemo na Caminito del Rey. To je jedan put za šetnju kroz planine. Pre je bio opasniji i zahtevao je planinarsku opremu i hrabrost, a danas samo ovo drugo. 

Rentirali smo auto, kupili karte preko interneta i krenuli. Bilo je oko 9, 10 ujutru. Tokom puta smo slušali muziku, pričali, šalili se, smejali i došli na ideju da usput (iako nam nije baš bilo usput) posetimo jedan španski grad - Rondu. Ovaj grad je poznat po mostu. Pogledali smo mapu, i izračunali da imamo vremena da odemo do Ronde, budemo tamo oko pola sata i stignemo do Kaminita tačno na vreme. Morali smo tamo da budemo u tačno određeno vreme, koje smo sami određivali kada smo kupovali karte. 

Do Ronde smo stigli u planiranom vremenskom periodu, ali smo izgubili vreme tražeći parking. Kako nam ne bi propale karte za Kaminito, parkirali smo se pored mosta i izašli da se slikamo. Našli smo savršeno mesto, svi se redom slikali, a zatim uputili nazad ka kolima. Usput smo naišli na prodavnicu sa suvenirima i kupili magnete. Ovo je definitivno bila najkraća poseta jednog grada.

Do Kaminita smo stigli jedno 15ak minuta ranije, ali nismo mogli da nađemo gde je ulaz. Pešačili smo, pitali ljude, ali smo to vreme što smo došli ranije izgubili jer put nije bio obeležen. Kada smo konačno našli ulaz, već je bilo prošlo 14 sati i mislili smo da ćemo imati problem zbog toga, da možda neće hteti da nas puste. Međutim, sve je prošlo u najboljem redu, dobili smo kacige, koje nikako nismo smeli da skidamo i uputili se do početka puta. Možda je bolji naziv staza. Ova staza je duga oko 5km i ceo put se ide peške. Staza je najvećim delom napravljena od drveta i ide uz stenu. Kada pogledate dole, ispod vas nema ničega - samo provalija. Postoji jedan deo staže koji je na tlu, išli smo pored reke hladom. Tu smo napravili kratku pauzu i osvežili se. Zatim smo krenuli dalje.

Staza je još jednim malim delom bila na tlu, a onda smo se opet popeli na drveni deo. Vetar je sve jače duvao. Posle nekog dela puta sam videla most. Međutim, iz daleka nisam videla kako zapravo izgleda taj most. Kad sam se približila skamenila sam se. To je bio most napravljen od metala koji izgleda kao jedna daska sa gelenderom po kojoj se hoda, koja stoji samo uz pomoću nekog kanapa vezana za planinu. Ovaj most se nalazio između dva dela planine, kao da prelazimo sa jednog dela na drugi, a ispod se nalazi provalija. Cimerka je prešla most ispred mene. Neki čovek se vraćao nazad preko mosta u trenutku kad je ona prelazila. U tom trenutku je dunuo vetar. Most se toliko zaljuljao. Samo gledajući sa strane sam se jako uplašila. Ona je prešla, a ja sam stajala na drugoj strani skamenjena od straha. Zatim je došao moj cimer koji je počeo da snima kako prelazimo most. Prešao ga je ispred mene. Znala sam da nema nazad i da moram da pređem taj most. Krenula sam. Dok sam prešla na drugu stranu već je suza stizala suzu. Bojim se visine. Dok sam prelazila most samo sam sebi ponavljala da ne gledam dole. Kad sam prešla most morala sam da sednem. Jako sam se tresla. Tu sam malo odmorila i nastavila dalje. Ubrzo smo došli do kraja staze i svi zajedno se uputili ka autu.
Uveče smo svratili do Granade, tamo smo jeli, prošetali gradom i uputili se u Haen.
Sve u svemu, bio je to jedan uzbudljiv i emotivan dan. Drago mi je što sam skupila hrabrosti da pređem taj most pa makar i plačući.