Moj studentski život

Nedavno sam razmišljala koliko mi je u stvari bilo tokom ovih godina mog studiranja i odlučila sam da vam to i prepričam. 

Kako je sve počelo? Išla sam u srednju ekonomsku školu i znala sam da neću upisati ekonomiju. Jednostavno mi se nije dopadala činjenica da ću većinu predmeta morati da bubam. Želela sam nešto slično, ali sa više zadataka, brojeva i upotrebom logike. Međutim, na ljubav prema istoriji koja datira još iz osnovne škole nisam ostala imuna. I tu je počelo dvoumljenje. Istorija je lepa, volim je i danas ali sam shvatila da nemam baš toliko mogućnosti za posao posle završetka tog smera, a nikad me nije privlačilo da budem predavač.

Ipak je racio pobedio. I drago mi je zbog toga, jer je odabir mog fakulteta ispao savršen. Po mene naravno. Sa ovog stanovišta mogu da kažem da mi je najpametnija odluka bila da upišem inženjerski menadžment.

Ne želim da vam  objašnjavam šta je to jer bih se raspisala, ali ako vas zanima izguglajte. Za sve one koji misle da je ovo lak smer mogu da kažem da je lak kao i svi drugi - napravljen da svi mogu da završe, kao i na preko 90% smerova u Srbiji. Nikad nisam bila neko ko je nipodaštavao neki smer, pa nisam volela ni da neko nipodaštava moj. Drago mi je kad čujem svoje kolege koji su sad nadređeni onima koji su ih nipodaštavali i ismejavali. Upamtite da se kolo sreće ipak okreće. 

Prijemni ispit, odnosno matematiku sam mukotrpno spremala. Jedini razlog za to je bio zato što je ne volim. A ide mi. Iako je moj profesor matematike pomalo sumnjao u mene spremila sam prijemni i bila deseta na listi. Sve suze zbog trigonometrije, rad i odricanje su se isplatili. 

Prva godina. Neke kolege sam znala iz srednje škole, neke iz viđenja, uglavnom su svi imali neku svoju grupicu, a one su se tokom godina studija menjale. S ponosom mogu da kažem da od 6 ljudi sa kojima sam krenula da se družim u prvoj godini, sa njih 5 se i dalje družim. Ne toliko često, jer svako ima svoje obaveze, većina njih nije iz grada, ali se redovno nađemo u gradu da se ispričamo (Poyy za mitze).

Prva ocena koju sam dobila je 10. I tada sam shvatila da fakultet nije toliko težak i da ja to mogu. Prvi ispit sam položila svega mesec dana posle polaska u prvu godinu. Do kraja prvog semestra sam vredno radila i ređala najviše ocene. Drugi semestar je bio dosta teži od prvog ali nisam posustala. Iako mi je cilj bio da očistim godinu u julu, to nisam uspela jer mi je glavobolju zadavao jedan jako težak predmet. Težak je i zbog zahtevnih profesora, ali i zbog gradiva koje meni "ne leži". I iz ovog predmeta sam dobila 10. Ali sam ga i dugo spremala i dosta se namučila. Bila sam jedna od onih ljudi koji su učili po celu knjigu, bez preskanjanja, i to iz većine predmeta. Kod onih drugih sam jednostavno imala sreće. Ne smem da zaboravim seminarske radove, koji će nam svake godine zadavati više glavobolje, ali i dobra druženja sa kolegama dok smo ih pisali. Takođe ne smem da zaboravim brucošijadu i ostale žurke koje nismo propuštali.

Druga godina. Slobodno mogu da kažem da je ova godina prekretnica u mom studiranju. Na početku jednih vežbi nam je jedan asistent pokazao video snimak o jednoj organizaciji (Studentsko preduzeće). Jedna koleginica je odlučila da se prijavi. To me je navelo na razmišljanje. Do tad sam učila samo teoriju, praksu ćemo imati tek za godinu dana, a ja još ne znam ništa praktično da radim. Nisam htela da budem neko ko će samo da uči pa smo tako nas 5 koleginica odlučile da pristupimo preduzeću. Tako svi zovu ovu organizaciju. U početku sam bila dosta zbunjena, izgubljena, nisam znala šta da radim, ali nisam odustala i posle nekog perioda sve se iskristalisalo. Starije kolege su nam uvek pomagale, svi smo se lepo slagali i družili. Bili smo kao jedna mala porodica.

Neki su nas vremenom napustili zbog prakse, posla i slično. Ali nas nekoliko smo i dalje bili tu. Radila sam u marketing funkciji sa još njih troje. Jedna koleginica je u maju otišla u Ameriku, kolega je postao direktor preduzeća, a druga koleginica je prešla u drugu funkciju. Ali me nikad nisu ostavili na cedilu i pomagali su mi. Zajedno smo otvorili naloge na društvenim mrežama i vodili ih, snimali promotivne video snimke, gostovali po emisijama, smišljali ideje za promociju, izgled sajta i tako dalje. Obožavala sam ovo da radim. Već u drugoj godini sam znala da sam dobro izabrala i da je marketing postao moja ljubav.

Treća godina mi je nekako bila najteža. Mislim da sam se tu zasitila i da mi je pala koncentracija. Ali sam i dalje, kao i u prethodne dve godine ređala dobre ocene. Mogu slobodno da kažem da mi je ovo bila najuzbudljivija godina na faksu i da sam te godine još više unapredila svoje sposobnosti. Na mene je spao zadatak da ispromovišem Studentsko preduzeće i nagovorim ljude da nam se priključe. Kao što sam rekla, kolege me nisu ostavile na cedilu. Sa još njih dvoje i uz pomoć asistentkinje sa fakulteta smo osmislili sve, a ostale kolege iz preduzeća su nam pomogle u promociji. Te godine se prijavilo preko 100 studenata, napravili smo regrutaciju, a ja sam vodila sve glavne sastanke i prezentacije vezane za promociju. Moj dragi kolega, direktor me je "bacao u vodu" i na tome sam mu posebno zahvalna. Sve je počelo kada sam u drugoj godini "morala" da dam intervju za televiziju, pa sam zatim gostovala na radiju. Znao je da imam tremu od javnih nastupa i namerno me je forsirao. Vremenom se moja trema smanjivala. I danas je prisutna ali ne u tolikoj meri. Posle prijave smo smišljali način regrutacije, studenti su dolazili na razgovor za posao, a ja sam svoj prvi intervju obavila sa druge strane stola, u ulozi poslodavca. Ovom sam shvatila veoma ozbiljno i dobro sam se spremila. A onda sam, u konsultaciji sam kolegama, i dobro izabrala. Marketing tim je dobio 7 novih članova.

Svi su se međusobno razlikovali, a svi su dopunjavali jedni druge. Neki su me oduševili na samom razgovoru, neki su me posle iznenađivali, jedni su bili tačni sa rokovima zadataka i vredni, drugi su bili kreativni, maštoviti... Zaista smo činili pravi tim i bez ikakve skromnosti mogu da kažem da je to bio najbolji marketing tim koje je preduzeće ikada imalo. Sa njima i uz njih sam naučila dosta stvari o radu, zadacima, liderstvu, ali i drugarstvu!

Sa nekima od njih sam se takmičila na studentskim takmičenjima. Na našem prvom takmičenju sa svojim timom "PRinovativci" sam osvojila treće mesto. Bili smo preponosni na sve ono što smo uradili i kakav smo tim oformili. Zatim smo se takmičili na još jednom, koji mi je i dalje rak-rana, pa o njemu neću dužiti. Tokom trećeg takmičenja sam se razbolela i nisam mogla da idem na prezentaciju, ali su mi moji timsteri slali slike i uveče došli da mi donesu medalju (opet treće mesto), zahvalnicu i čokoladu da se brže oporavim.

 Tokom treće godine smo se mnogo više družili. Koleginice sa kojima se inače družim i članovi tima sa kojim sam se takmičila su isto bili članovi preduzeća tako da smo stalno išli na neka druženja. Od sastanka marketinga kod Jelene, pikada u Mitinom, redovnog "sastančenja" kod teta Ljubice, roštilja, klizanja do izlazaka.

U trećoj godini se ceo moj tim za takmičenja priključio komunikacionom timu departmana koji su činili studenti, a koji je vodi jedna profesorka, koja nam je bila, tako reći, mentor za naše prvo takmičenje. Kroz rad u ovom timu sam naučila mnogo više o komunikacija, obavljala sam različite zadatke, sarađivala sa različitim ljudima, profesorima. Još jedna stvar koju hoću da napomenem je praksa. Nas dvadesetak je išlo na istu praksu. Praksa nije ispala baš onako kako smo svi očekivali ali smo se lepo družili.

A zatim je došlo vreme za promene. Na kraju treće godine sam se, na nagovor drugarice, prijavila za studentsku razmenu. Dobila sam razmenu i otišla u Španiju. Ovo je bilo nešto najluđe što sam ikad u životu uradila, ali i potpuno neočekivano. A evo i zašto. U trećoj godini smo trebali da se opredelimo za usmerenje na koje ćemo ići u četvrtoj godini. Jedva sam čekala da počne treća godina da naučim još više o onome što volim - o marketingu. Ali sam otišla na razmenu. O razmeni vam ovde neću pisati jer sam ceo ovaj blog pisala baš o tome, ali mogu da kažem da sam često vagala koliko sam dobila i izgubila. I to me je mučilo. Ali to ne mogu da promenim. Svakako da sam izgubila znanja o marketingu koja su moje kolege stekle, ali sam dobila znanja o životu, življenju u drugoj kulturi sa drugim ljudima, jeziku, navikama i sebi. 

Kruna ovog perioda je bila odbrana mog diplomskog rada, petka 13. Od toliko lepih reči i o sebi i o svojoj generaciji od profesora iz komisije su mi zasuzile oči. Nadam se da smo ostavili trag i kao generacija i kao ljudi. 

Ovim putem želim da se zahvalim svim profesorima asistentima i svim dragim ljudima sa faksa koji su uvek bili tu da pruže podršku, daju savet, pomognu, ali i kritikuju kada nešto nije dobro jer smo zbog toga bolji. 

Veliko hvala i svim članovima Studentskog preduzeća, "PRinovativcima", članovima komunikacionog tima departmana i svojim kolegama, za sva druženja, smeh, podršku, vetar u leđa. 

Ponovni dolazak

Ovaj blog sam počela da pišem par meseci posle svog dolaska, pa sam neke delove priče, osećanja sigurno propustila. Sad imamo priliku da prođemo sve onako kako jeste, drugi deo.

Sletanje u Barselonu gde sam presedala. Prvo što sam videla je more. Talasi. I odmah sam imala osmeh na licu. Ali on nije dugo trajao. Razlog za to je što smo tek ujutru imale let i trebale smo da spavamo na aerodromu.To mi nije prvi put, ali ne pamtim da je bilo toliko grozno. Smrzla sam se. Stolice su sve imale naslone za ruke tako da nisam mogla da legnem. Bukvalno sam se polomila na aerodromu. Osećala sam se kao da me je voz pregazio. Jedva sam čekala da sednem u avion da zaspim. Nisam spavala dugo jer je let trajao oko 1,5h. 

Sletanje u Malagu, a meni je na pameti samo da sednem u svoj omiljeni restoran i jedem. Drugarica i ja smo našle restoran na železničkoj stanici i fino se najele. Ja sam se i malo napila jer mi se toliko pilo vino, a nisam pošteno jela skoro 24 sata.

Smeštaj u Malagi smo malo duže tražile jer smo kružile po nekim uličicama. Malo smo odmorile i uputile se ka plaži. O da, smočila sam guzu. Iako na prvi mah nije delovala tako toplo, voda je bila izvanredna. Nisam izašla iz nje dok mi nije postalo hladno. Posle smo drugarica i ja prošetale Malagom, popile kafu u luci, osetile španski duh. 

Sutradan su počeli da se javljaju prvi problemi, nismo još pronašle stan. Jedan momak i devojka iz Niša su nas gostoljubivo primili kod njih i tamo smo provele dve noći dok nismo našli stan. Obe večeri su bile fenomenalne, svaka na svoj način. U četvrtak smo išli na Ferial, mesto malo izvan grada gde je dozvoljeno konzumirati alkohol na javnom mestu. Bilo je malo hladnjikavo, pa smo se uputili ka gradu. Otišli smo u jedan klub ali nije bilo ništa posebno. Kad smo došli kući poprilično smo se ismejali, a razlog ću ostaviti za sebe. To je od skoro katastrofalne večeri napravilo fenomenalnu. 

Ujutru smo nas dve otišle do fakulteta, gledale stanove i tako je prošao taj dan. Bile smo u nedoumici oko jednog stana, ali smo se do kraja večeri ipak odlučile za njega. Uveče smo otišli do Abuela. Nišlije su prvo bile razočarane mestom, ali smo ih do kraja večeri razuverili. Najeli smo se, malo smo popili, ismejali se, sve u svemu lepo smo se proveli. 

Dan posle smo prešle u naš stan. Iako smo htele da izađemo uveče nismo smogle snage. Sutra nam dolazi cimer, pa pravimo jedan "porodični ručak". 

Večeras mi je prvo veče u ovom stanu, u ovoj sobi. Zaboavila sam da treba da se naviknem da spavam sama u sobi. Kako to još nisam uspela, uzela sam da malo pišem. Videćemo kad ću zaspati, i koliko vremena će mi biti potrebno da se naviknem.

Trenutno nemamo internet u stanu, pa vi kad ovo budete čitali, ovo "večeras" će biti pre neko veče. Nadam se da ćemo ubrzo imati internet. Do čitanja...

Odlazak

Za sve one koji misle da je lako otići. Da li ste ikada spakovali svoj život u dva kofera i uputili se negde? Svako ko je ovo bar jednom uradio, pa čak i na par meseci zna da nije lako.

Pre samog odlaska treba obaviti hiljadu stvari. Obaveze oko faksa, banke, pa čak i one slatke obaveze poput frizera, kozmetičara oduzimaju vreme. A ono je sada dragoceno jer vam ostaje samo malo sa dragim osobama. I mrzite što morate da provede dvadeset minuta u jednoj banci čekajući red, pa opet toliko u drugoj, pa vozikanje autobusom i tako u nedogled.

A onda vas muči šta poneti, kako se spakovati, kako odrediti prioritete. Šta mi je potrebnije - još jedne pantalone ili sandale. Mrzim pakovanje. Osim kad su kratka putovanja u pitanju. Kada idem na duže putovanje pakovanje mi stvara muku. Kako sam osoba koja voli sve da planira isplanirala sam i šta ću poneti sa sobom. Jedno veče sam napravila spisak stvari koje mi trebaju ali je prosto nemoguće poneti sve sa spiska. Sve u svemu, spakovala sam se nekako, sve neophodno sam ponela sa sobom.

Osim dragih osoba. Njih mogu da ponesem samo u srcu ili njihovu fotografiju da me seća na njih. 

Pozdravi. Došlo mi je par najboljih prijatelja koji dan pre puta i više smo pričali o svemu šta nam se događalo u prethodnom periodu jer se nismo dugo videli. O putu smo tek koju reč prozborili. Valjda tada nisam bila svesna da idem. Do dana pre puta. Kada sam shvatila da ću sutradan u to doba biti negde na aerodromu. I onda je počelo. Suze. 

Taman uspem da skrenem misli i da se oraspoložim i neko kaže nešto vezano za put i opet se rasplačem. Čak sam i na aerodromu plakala. Valjda sam tek tad postala svesna da neću videti svoju porodicu dugo, da neću biti tu za slavu, rođendane, pa možda čak i za Božić. I to prvi put u svom životu. Pišući ovo opet plačem. Mnogi sigurno sada misle što plačem, pa u Španiji sam, ovde je bolji život, lepše vreme, itd. Ali svi koji me poznaju znaju da sam emotivna. Čak i ja mislim da me sad više pogađa nego kad sam otišla prvi put. 

Familijo i prijatelji, vidimo se za rođendan! 

Najgora stvar vezana za Erasmus - Papirologija

Dok sam smišljala naslov ovog posta razmišljala sam o nečemu što sam još pre nazvala najgorim deo Erasmusa, a to su svakako pozdravi i opraštanja. Opraštanja sa ljudima, koje ćete možda nekad negde sresti, ali se nikad više nećete okupiti svi u isto vreme i na istom mestu. I nedostajaće vam šetnje, izlasci ili već ono posebno što ste radili sa nekim od osoba koje ste upoznali tokom vaše avanture.

Ali ono što mene muči, ili me je mučilo je najgora stvar pre Erasmusa. Papirologija. 

Kako je sve počelo? Skratiću priču da vas ne udavim. Dobili smo pozivna pisma sa greškama i bilo je problema u ambasadi baš zbog toga. Meni su rekli da mogu da me odbiju za vizu zbog tih greški. I onda je počela agonija. Prvo višesatno plakanje, a zatim nervoza. I to je trajalo danima, možda čak i više. 

Posle više desetina poslatih mejlova, neko se udostojio i da nam odgovori i reši naš problem. Naš jer je bilo više nas sa istim problemom. I rešilo se. U ambasadu su poslati validni dokumenti.

Sad još čekam da mi pozvoni telefon, da pozivni broj bude 011 i da čujem "Vaša viza je odobrena, možete doći po svoj pasoš". Nema lepšeg osećaja kad čujete te reči. 

Uglavnom, da ne dužim, to je jedan od razloga što nisam pisala. Novi post je spreman, samo su mi potrebne fotografije koje će pratiti temu, ali ne brinite se, biće dok ne odem. 

Za koji dan kreće i odbrojavanje. Poslednjih 30 dana pre puta.

Jedva čekanje je već počelo. Pre koju nedelju. Brige oko pakovanja, plan puta, itd. 

Pisaću vam i o tome. Do čitanja...

Tačnije do puta ima samo 7 dana, a slučajno nisam objavila ovaj post.
Viza mi je odobrena. A trenutno je haos oko pakovanja, obaveza pre puta...

Španska porodica

Skoro me je jedan cimer pitao kada ću njemu da posvetim neki post, pa sam obećala da će svi dobiti - jedan zajednički. A i bilo je vreme da opišem ljude sa kojima sam živela skoro godinu dana.

Kako smo se uopšte našli? Meni je stigao mejl gde sam videla poznato ime, i tako smo se Nenad i ja dogovorili da budemo cimeri. On je znao Sašku od ranije, a ona se već dogovorila sa Pantom i tako je nastala čuvena četvorka iz 10P. 

Moji cimeri su imali dobar ukus za muziku, tj još uvek imaju, mada se retko srećemo pa mi ponekad zafali neka nova (meni nova) kvalitetna stara pesma uz pivo na terasi. A ovakvih druženja je bogami bilo podosta. Bilo je onih kada se napiju i uskrnave neku pesmu, ali bar imamo dobre uspomene.

Da ih opišem ukratko.

Nenad - mogu slobodno da kažem da je on bio kao moj stariji brat. Držao me je za ruku prvi put u avionu i stvarno pazio kao sestru. Davao mi je savete, uglavnom ljubavne. I to dobre. Sad mi je žao što ga baš i nisam slušala. Njemu su svakakve gluposti padale na pamet, ali nekako kad treba sa njim da ih uradiš ne izgledaju tako glupo. 

On i Panta su bili čuveni "The couple". Ubedili su ljude da su komičari i da su se na nekom takmičenju u Srbiji takmičili jedan protiv drugog i da sudije nisu mogle da se dogovore koji je bolji pa su odlučili da nastupaju zajedno. Na zahtev da izvedu neku foru su se vadili da na engleskom ne zvuče tako dobro kao na srpskom. Toliko su ubedili ljude da su ih u početku pitali da li je to stvarno. 

Panta - često smo ga zvali debilko, ali od milošte. Iako je nekad stvarno ispadao malo tako. Najpozitivniji lik u našem stanu. Sprema dobru ribu i lepo peva. Ima dobru guzu pa ga je peti član naše porodice nazvao Babun (majmun sa crvenim dupetom). Nikad neću zaboraviti kako me nije izbacio iz sobe i pustio me da spavam sa njim jer sam sanjala neke gluposti i uplašila se. 

Saška - moja sestra. U početku smo bile nerazdvojne ali smo se posle malo udaljile. Nikad neću zaboraviti depiliranja u kupatilu i šminkanja pred izlazak. Kada su u decembru momci otišli, nas dve smo ostale same. Bilo je toliko hladno da smo ceo jedan dan provele u mojoj sobi. Imala sam veliki krevet pa smo spavale zajedno. Uključile bismo peć, ugrejale sobu i sedele i ceo dan gledale filmove. Jedini izlazak iz kreveta bi podrazumevao odlazak do kupatila ili do kuhinje da napravimo nešto da jedemo i donesemo do sobe. Najbolji izlazak sa Saškom je ustvari bio kad smo bez nekog posebnog razloga otišle u Bundes i uz votku se izjadale jedna drugoj. Nas dve same u baru sedimo i jedna drugoj pričamo o svom životu što malo ko zna. Zato je ona moja sestra i zato je za kratko vreme to i postala. 

Peti član naše porodice je Mića. Zvali smo ga ujak/stric. Ceo prvi semestar je bilo ovako. Nekome zvoni telefon, najčešće Nenadu, zatim ide pitanje "Da li treba nešto iz prodavnice?" i eto Miće, našeg Bakija, za desetak minuta. Nije se desilo da on dođe u stan praznih ruku. Uvek je dolazio sa pivom, desperadosima ili nečim sličnim u ruci. Prvih mesec dana smo pili kao smukovi, i svako jutro bi Mića slao poruku "Ne mogu više, večeras pauza" ili slično, a onda bi dolazio na ručak sa pivom u rukama i tako u krug. 

Sa njima nikad nije manjkalo smeha. Mislim da mi najviše nedostaju retardirane priče uz ručak. Kada Nenad i Panta iznose neke ultra glupe teorije ili se prepiru. Ili čak pokušavaju da se prepiru sa mnom. Često smo za ručkom razgovarali o neprimernim temama za ručak, veri, teorijama zavere, itd. Sve u svemu nedostaje mi ručak sa njima. U prvom semestru smo nekako bili kao porodica, dok smo se u drugom udaljili, mojom krivicom. Ali i danas volim da se nađem sa njima, prisetim starih dana, ismejem...

Dovoljno je samo da prelistam slike iz Španije i da se setim dogodovština sa njima, ali kada bih pisala o svemu, to bi moglo da postane roman. Ali ćemo neke stvari zadržati za nas. 

Zbog svega navedenog, i onog nenavedenog, oni su bili i uvek će biti moja španska porodica i moji cimeri. Nadam se da ćemo su uskoro ponovo videti. Volim vas!

Slučajnost?

Mislim da će ovo biti jedan od onih slučajno napisanih, neplaniranih.

Sedim za kompjuterom, pišem mejlove, pokušavam da odgonetnem mejlove od Španaca jer često ignorišu neka pitanja, pogotovo ako ih ima više. 

I u tom nerviranju puštam muziku da se malo opustim i miš mi pobegne na karticu bloga. I gledam datume objava, jer sam obećala da ću redovno pisati i vidim da je prošli post bio 25. jula - Godina sa tobom i godina bez tebe. 

Zašto mi je baš to zapalo za oko? Pa baš sam za taj dan, samo dva meseca kasnije kupila kartu. 

Da, polećemo 25. septembra. Eto koliko slučajnosti. Ili ne. 

Kao što rekoh ne znam ni naziv ovog bloga, ni dalji sadržaj. A možda će i ostati ovako kratak. 

Eto, imala sam potrebu to da napišem.

Godina sa tobom i godina bez tebe

Danas je tačno godinu dana kako sam poslednji put bila u Španiji. Malo me je uhvatila neka nostalgija za svime. Za morem, plažom, ljudima, tim, takoreći, "bezbrižnim životom". 

Počela sam da se prisećam kako mi je bilo tih skoro godinu dana tamo, kakve sam divne ljude upoznala, kako sam bila nasmejana, kako nije bilo snega! 

I zaista je tih godinu dana proletelo. Prošlo kao minut. Na samom početku su dani prolazili sporo i svi su mi nedostajali, i dok sam se navikla na život tamo - eto lepšeg vremena, sunca, eto maja, juna, jula. Eto kraja te godine kad sam sazrela. 

Tu godinu sam vam detaljno opisivala ranije, od dolaska u Španiju, puta, ispita, žurki, svega što mi je palo na pamet, do nekih stvari ne možda toliko vezanih za samu temu bloga, ali dobro. Moj je, imam prava malo da odlutam. Koliko mi nedostaješ već valjda svi znaju, pa nije ni čudo da mi često stižu svakakve slike, kao sledeća, i istovremeno me obuzimaju i seta i radost. 

Godina bez tebe prolazi sporo. Kako su dani prolazili u meni se motala misao da li ići, kada, kako... A onda su sva pitanja nestala. Smena godišnjih doba samo znači da smo sve bliže i bliže. Nikad u životu nisam toliko čekala jesen. Od kad znam za sebe bila je tmurna, kišovita, a sad je postala sunčana, vesela, nasejana. Kao da je raširila ruke i jedva čeka da me prigrli. 

Kao da te pločaste ulice samo čekaju da moja noga njima prođe, kao da svaki bar želi da baš u njega uđem, kao da me i dalje čekaju prazna mesta na omiljenim mestima, kao da svaka sangria želi da bude baš ona - omiljena. Kao da svaki trg želi da vidi moj osmeh, kao da svaka plaža želi da čuje moj smeh. I to je ono što me motiviše. Jer nekad potonem, kao lađa. Zbog raznoraznih problema oko sebe, ali ne bih o tome. To je ono što moje kormilo drži u tom pravcu. Moj glas koji me vuče napred, moj vetar u leđa. 

Kao da je mojoj polovini jabuke falila druga polovina pa su se eto, sasvim slučajno našle.

Godinu dana sa tobom je proletelo za čas. Sećam te se uvek nasmejana lica. Godina bez tebe prolazi kao večnost. Ali će i to prestati. Onog dana kada iz aviona budem videla more. Kad budem stala na tlo i udahnula vazduh.

Godina sa tobom je prošla kao minut, godina bez tebe prolazi kao večnost. 

Opet Erasmus

O, da. Idemo opet.

Već sam vam pisala da ću se sigurno opet prijaviti i jesam. Haen će opet biti bogatiji za ovu Novosađanku.

Sam proces prijave mi je sad bio lakši jer mi je cela procedura bila poznata. Jedina loša stvar je što je razmena ovog puta samo za jedan semestar. Ali bolje išta nego ništa.

Ovog puta smo mnogo duže čekali rezultate selekcije. Oko mesec ipo dana. I to me je jako nerviralo. Ta neizvesnost ubija. Iako zvuči možda šašavo, taj jedan mejl odlučuje vaš put. Ako dobijem šta tamo opet mogu da uradim i naučim. A ako stigne mejl sa negativanim odgovorem - da li je greška što sam se nadala toliko dugo i nisam tražila posao. Jedan deo mene je strepio. Valjda zbog prevelike želje.

A onda nam je jedan dan stigao mejl da su mi zvanična dokumenta potpisana, ali mejl potvrde nije stigao. Ovo me je totalno zbunio, nije mi bilo jasno šta se dešava. Nakon par sati je stigao i zvaničan mejl potvrde. I onda...

Šok. Nema onog osećaja kao prvi put. Svesna sam da idem, ali ne skačem od sreće kao što je bio slučaj prvi put. Osećanja su mi pomešana. I tako javljam svojoj porodici, prijateljima, ne znam ni kome sam javila, kome ne. I svima je drago, a meni je i dalje svejedno. I tako danima, možda čak i nedeljama...

Jednog jutra sam se probudila i imala sam osmeh na licu. Da, to je taj osećaj. Ponovo idem u Haen.

Imala sam osećaj kao da se vraćam kući, a svi znate kakav je to osećaj. I tada mi je sve bilo jasno. Neki gradovi imaju toliku magiju da vas privuku i jedan deo sebe ostavite tamo. Tako je i sa Haenom. Zaista je jedan deo mene ostao tamo. Među brdima iza kojih se prodire svetlost sunca, među poljima maslina, među vetrovitim noćima...

Uzbuđenje raste svakim danom. Ne smem ni da odbrojavam dane, jer mi se čini kao večnost. Čekam polako. Ne baš strpljivo, ali polako. Nigde neće pobeći. Znala sam da me čeka. 

Jedva čekam da se okupam u moru, popijem sangriju, posetim za početak Malagu. I naravno, smočim guzicu. 

A zatim Haen. Jedva čekam da prošetam centrom grada i odem do katedrale, pojedem doručak kod Lea ili debele, popijem tinto de verano kod Abuela, izađem u Karmu... Jedva čekam i da vidim neke drage ljude. 

Sve u svemu biće ovo jedna nova pustolovina. Živeću sa ljudima koji su isto bili tamo kad i ja - nas dve devojke i momak. Spremamo se za putovanja. Da, opet Kanarska kao što možete da pretpostavite. Jedva čekam da se uputimo u ovu avanturu. Opet čekamo septembar, kofere u šake i osmeh na lice. 

Španija za mene jeste zemlja osmeha jer je tamo moj osmeh najlepši!

Jaen, nos vemos de nuevo. <3

Momenat

Momenti koji oduzimaju dah. Momenti kad sve oko nas staje. Svet, ljudi, vreme. Toliko lepi, a toliko retki. Svi ih potajno priželjkujemo, svi im se nadamo. Želimo ih što više u životu. Ali oni dolaze iznenada, bez najave, retko. I valjda su zbog toga tako posebni. 

Postoji njih par kojih se sećam jasno kao dan. Jedan od njih je svakako bio čuveni zalazak sunca na Kanarskim ostrvima. Jedna sasvim obična šetnja se pretvorila u šetnju koja oduzima dah. Prelivanje boja na nebu, miris mora, zvuk vetra... Sve to u jednom momentu. I taj momenat vas natera da stanete, da zaboravite sve o čemu ste razmišljali. Natera vas da baš on bude vaša jedina okupacija. Vaše jedino razmišljanje. U tom trenutku sam samo sela i gledala u nebo. Zapitate se kako postoji nešto tako lepo i zašto ih nema više. Ali zaista, kad bismo takav prizor videli svaki dan, posle nekog vremena ne bi bio tako specijalan. Ne bi bio tako očaravajuć. A zaista nam nekad treba baš taj momenat koji zaustavlja sve. 

Dva su bila u Haenu. Bila je noć. Išla sam do zamka koji se nalazi iznad grada. Oba puta. 

Prvi put sam stajala naslonjena na ogradu i gledala grad. Duvao je vetar. Gore je uvek hladnije nego u gradu. Još kad vetar duva... Gledala sam u nebo i zvezde. Bilo ih je dosta. Sa naše terase nismo mogli toliko da vidimo zbog svetla iz grada. Ali ovde su se videle. Na trenutak ništa nije postojalo. Samo ja, osoba pored mene čiju ruku sam osećala pored sebe, nebo, zvezde i vetar. U tom trenutku se ni ne oseti hladnoća. To je momenat kad tišina govori sve. A onda sam videla zvezdu padalicu i ta tišina i taj trenutak su prestali. 

Drugi momenat je bio na istom mestu. Sedenje na nekom betonskom stubiću, svetla grada i opet zvezde. Tad sam bila bolesna i imala temperaturu, pa su valjda ta tišina i taj momenat dobili još veće značenje. Kad vas neko izvuče iz kreveta da vam pokaže da možete pola sata da zaboravite na sve što vas muči. I taj trenutak tišine, gledanja u nebo zaista učine da vreme stane. Da i bol koji osećate umine. Pa makar i na tren. 

Ali postoji jedan lepši momenat. Lepši od svih čuda prirode, a svi znamo da su prirodna čuda  prilično očaravajuća. To je momenat koji zaista želite da večno traje. Ili želite da se desi jednom i nikad ne prestane. To je momenat kad vidite svoj odraz u nečijim očima. 

Baš u tom momentu ne osetite ni onaj vetar, ni mirise, ni more, ni zvukove... Osetite nešto što ne može da se objasni. Neku toplinu oko srca. Kad znate da vas neko gleda lepše od najlepšeg zalaska sunca, najlepšeg zvezdanog neba. I zaista imate osećaj kao da ste pesnikova najlepša pesma, muzičareva najlepša nota, slikarova najlepša slika, hemičareva najbolja formula... Tad sve staje. Tad postojite samo vi i taj neko ko vas gleda i nešto između vas. I vi zaista želite da taj trenutak nikad ne prestane. Ali prestane...

Neki ovo dožive više puta u životu, od više osoba, neki doživljavaju svaki dan. 

Kada se udaljite od osobe koja vas je tako gledala pitate se da li tako gleda nekog drugog, da li će vas opet tako gledati ako se ikada ponovo sretnete. I onda nastaje strah.

Ako znate o kom trenutku vam pričam, ne puštajte osobu koja napravi taj momenat. Momenat kad stane vreme, svet, razmišljanje, mašta. Kada oko vas ništa drugo ne postoji. 

Momenti koji oduzimaju dah su lepi, ali i retki. I valjda su baš zbog toga toliko posebni...

Zašto opet Erasmus?

Ovo pitanje se svi pitaju. I ljudi u mom okruženju, i ja.

Jednostavno zato što sam tamo srećna. 

To ne znači da sam ovde u nekoj depresiji ili slično. Ovde sam okružena svojom porodicom i prijateljima koje volim. Obožavam kad je moja cela porodica kod kuće. I još ako neko dođe. Obožavam tu zbrku, ludnicu, haos. Volim kad je tolika buka da ne čujemo šta pričamo. Obožavam kad se smejemo, šalimo. Obožavam kad mi zazvoni telefon i najbolji drug mi kaže da izađem za desetak minuta da prošetamo njegovog kera. Kafu sa kumom, druženje na keju, sunčanje na Štrandu, šetnju centrom i parkom, pogled sa tvrđave... 

To su moji ljudi i moje vreme sa njima, moj zid i moj oslonac.

Ali... U ovom gradu ima i lica koja želim da zaboravim. Možda ne njih kao osobe nego njihove postupke koji su me povredili.

A toga tamo nema. Tamo samo ima novih ljudi. Tamo se ne poznajemo dovoljno dobro, ili pak ne želim da dozvolim da se upoznamo dovoljno dobro, da ne bismo došli do tog stadijuma zaboravljanja.

Ovde mi je dan prilično ispunjem i provodim ga sa mojim ljudima. Ali uvek se emocije probude uveče. Kasno u noć, pred spavanje. Hiljadu misli, pitanja. "Da li sam ja zaista tamo bila toliko srećna ili sam to umislila?". 

Možda sam tamo bila jača. Jer sam morala. Jer tamo nema sigurne luke kao ovde. 

Više volim sebe jaču. 

Ovde često upadnem u neku setu, nostalgiju za mojim drugim gradom. 

Pogotovo ako su ljudi oko mene srećni. Ne zavidim im, oh naprotiv. Toliko mi je drago zbog njih. Volim kad su moji ljudi srećni. Ali me uveče spopadnu misli. "Što ja to nemam? Što ja to nisam zaslužila?". A onda se setim da ima i gorih situacija. Ja se brinem što me je samo jednom neko voleo, dok ima ljudi koje niko nikad nije voleo. Kako je sebično ne voleti. Ne znam ko vaga naša dela negde tamo gore, ali mnoge stvari definitivno nisu u ravnoteži. Možda ja samo previše maštam i mislim da sam sa 24 godine jako zrela. Možda su nam servirali previše filmova i nestvarnih ljubavi, pa sad svi to želimo. Možda smo izloženi tolikim klišeima da je to postalo normalno i očekivano. Sve čekamo nekog svog "McDreamy-ija". A da li on postoji? Pa, nekome možda da, nekome možda ne. Rekoh da nisu stvari u ravnoteži.

U meni čuči devojčica koja veruje u bajku. Ali ne u zamak i sluge, ili čak princa. Ne mora svima da bude princ. Samo meni. Da mi skuva kafu i donese u krevet, kupi omiljenu čokoladicu, pogleda sa mnom moj omiljeni film iako ga možda ne voli, sluša pesme mog omiljenog pevača... Ne trebaju meni kule i gradovi. Ako mi ikad zatrebaju potrudiću se da ih sama napravim. Meni treba neko da me zagrli kad mi je teško. Sitnice. Sad verovatno mislite kako fantaziram i da ljudi to ne rade. Ali rade. Radim ja. Donosim doručak u krevet, kupujem omiljene bombone, pišem pesme... Kliše, hm.. Pa ne, obožavam kad usrećim nekog. Bilo koga. 

A opet sa druge strane, ima dana kad ustanem toliko raspoložena i niko ne može da pokvari to raspoloženje. To su dani kada bih pevala ceo dan, plesala, smejala se, skakala... Kada je moj život savršen i nemam briga. Obožavam takve dane. I trudim se da većina njih budu takvi. To su dani kad se smejem bez razloga. 

A tamo su takvi svi dani. Jedina briga je šta da skuvam za ručak. 

Savršeno raspoloženje, savršen dan, savršen život. Pa ako to nije bajka ne znam šta je.

Pa onda zašto opet Erasmus? Pa zbog bajke. 

Moj Erasmus zaista jeste moja bajka.

P.S. Držite nam fige! :)

Dete rata

Verovatno mislite da ovo nije tema pogodna za ovaj blog, ali jeste.

Kad ste stranac u drugoj zemlji i kažete da dolazite iz Srbije svi odmah pomisle na rat. 

O ratu sam već nešto malo pisala pre. Stranci se često zbune i mešaju rat kad se raspala Jugoslavija sa bombardovanjem 1999. O ratu ne mogu da pišem jer tad nisam bila ni rođena. Ali svoje mišljene i događaje o bombardovanju mogu. Bar koliko se sećam...

Svega par dana posle mog petog rođendana. Oglašavaju se sirene, cela zemlja je u panici. Jedna od prvih bombi je pala na Novi Sad. Shvativši da živimo u gradu koji je očigledno meta, moji roditelji su odlučili da odemo u jedno selo u Sremu gde su živeli moji baba i deda. 

Ne sećam se kako je tekao proces pakovanja za "selidbu". I dalje mi nije jasno kako su moji roditelji izašli na kraj sa četvoro male dece, od kojih je jedna beba. 

Sećam da nismo mogli da pređemo na sremsku stranu mostom. Ne znam da li su tada mostovi već bili srušeni ili ne. Sedeli smo u kolima i prešli Dunav skelom. Na toj skeli je bilo još ljudi, neki su čak izašli iz kola i šetali i pričali sa drugim ljudima. A mi, deca k'o deca, smo isto hteli da izađemo iz auta, ali nam roditelji nisu dozvolili. Posle nešto više od pola sata smo stigli.

Noći smo provodili u podrumu. Tamo smo spavali. Sada mi to uopšte nije logično jer da se nešto desilo ko bi nas izvukao iz podruma. Ali tada je svima delovalo kao logičan potez. Spojili smo par kreveta i tako spavali. Kako moj tata kaže "poređani kao sardine". 

Jedno veče nas je tata pozvao da ustanemo i dođemo do ulaza u podrum. Otvorio je vrata i pokazao nam prstom ka nebu. Tada smo videli svetlost različitih boja na nebu. Jedna je dolazila sa neba u pravcu zemlje, a druga obrnuto. To su bili bljesci municije. Tata nam je rekao da je to naša vojska koja se bori za nas protiv zlih ljudi.

Još jedna priča koje se sećam je priča o tatinom direktoru i mojoj babi. Tata je radio u vreme bombardovanja. Odnosno, radnici nisu radili svoj posao nego su "čuvali" objekat u kom su radili. Poprilično bezveze. Jednom je tatin direktor došao po tatu ili ga dovezao u selo i tu mu je baba, što bi se reklo, očitala bukvicu. Koja je poenta da idu u taj objekat, od čega da ga čuvaju? Od bombi? Od bombi nisu mogli da ga sačuvaju. Objakat je do kraja bombardovanja više puta bombardovan. Od njega je ostao samo jedan zid. Prilikom ponovne izgradnje i renoviranja taj zid je ostao netaknut. Ostao je kao uspomena na vreme pre tog bombardovanja. 

Nepsredno pre bombardovanja su me roditelji upisali u plesnu školu u koju je išla moja starija sestra. Sećam se jednog sestrinog nastupa, scene, zavese, aplauza. Toliko je ostavio na mene utisak da ga i dalje pamtim. I onda je došao moj red. Upisana sam u mlađu grupu. Tamo sam bila i najmlađa i najmanja. Još na prvom času su nas poređali po visini u kolonu i odredili parove približne visine. Svaki čas smo bili tako poređani i učili razne plesove i korake. Bila sam srećna kada devojčica koja je stajala pored mene ne bi došla jer bi to značilo da bih plesala sa njenim parom (sa dečakom), jer svog nisam imala. I tako se tokom bombardovanja naša plesna škola zatvorila. I nikad više nije otvorila svoja vrata plasnim koracima, šarenim kostimima i dečijim osmesima...

Koje su posledice bombardovanja? 

Umrli ljudi, bolesni ljudi i strah. 

Svi članovi moje porodice su preživeli ovo. Pre nego što mi kažete da smo srećnici zbog ovoga - nismo. Posledice osiromašenog uranijuma sa kojima su nas gađali se osete i u mojoj porodici.

Znam ljude koji su izgubili svoje najmilije, koji su brinuli da li će se živi vratiti svojim kućama. 

Jedna drugarica mi je jednom prilikom čitala pismo koje je tada napisala svom tati koji je bio u vojsci. I dan danas se sećam tog pisma.. Svaki put kad čujem zvuk vojnog aviona prođe me jeza. 

I danas, 19 godina kasnije, taj strah je prisutan. I nisam jedina koja ima isti strah. 

Ali preživeli smo. I nastavićemo da teramo naš inat. Dokle god dišemo!

Kako obići Madrid za 1 dan

Dok sam pisala prošlu objavu o Haenu, prisećala sam se gradova i putovanja. Došla sam na ideju da vam ispričam ponešto o gradovima koje sam obišla. Odmah uzmite u obzir da ja nisam nikakav vodič ili istoričar pa tako o nekim gradovima ne znam puno.

Ali Madrid nije jedan od njih. Pre nego što sam ga posetila znala sam samo da je prestonica Španije i da je jedina evropska prestonica kroz koju ne protiče reka. I to je to. Sad znam mnogo više. Drugarica i ja smo za dan obišle ceo Madrid. Nismo ušle nigde, samo smo gledale spolja. Tako je to ponekad. 

Odlučila sam da sa vama podelim tajnu kako obići Madrid za jedan dan. Da moguće je! Ovaj putokaz nisam pravila ja, već moj drug koji živi u Madridu. Ni on nije mogao da veruje da smo uspele sve da obiđemo za jedan dan, ali smo uspele. Pa da počnemo.

Prva znamenitost koju treba da posetite je stadion Santiago Bernabeu. Iako možda niste fan kraljevskog kluba definitivno treba da odete da vidite ovaj stadion. Kako doći do njega? Zavisi gde ste smešteni, ali najlakše je metroom. Do njega ide linija broj 10, odnosno tamno plava. Ako dolazite avionom do Madrida, na izlasku sa aerodroma idite do šaltera za informacije i uzmite kartu grada. Tamo su ucrtane sve linije metroa i sve stanice. To otprilike izgleda kao što je prikazano na slici ispod.

Mapa metroa

Ili nađete ovu mapu na internetu.

Puerta de Alcala

Kada izađete na stanici koja se zove isto kao i stadion samo pratite putokaz i strelice i nema šanse da promašite. Ukoliko želite da uđete na stadion, moj savet vam je da poranite.
Idemo do sledeće destinacije. Do parka za odmor. Idemo metroom od stanice Santiago Bernabeu do stanice Alonso Martinez isto linijom 10. A odatle do stanice Goya linijom 4 (braon). Ili sami nađite najkraći put do date stanice.


Odatle idemo ulicom Alcala do znamenitosti Puerta de Alcala.

Park El Retiro

Kada pređete na drugu stanu ulice videćete ulaz u park El Retiro. Od ulaza nastavite pravo i dolazite do jezerceta. U parku postoji kristalna palata (ovo sam upravo otkrila na internetu) i žao mi je što nisam ranije znala jer izgleda primamljivo.

Možete da napravite krug oko jezera, predahnete u parku, ali ako želite da obiđete još znamenitosti  u Madridu nemojte se zadržavati ovde. Ako i dalje pratimo putanju kojom smo došli, jezero je sa leve strane, dok se sa desne nalazi Paseo Argentina poznatiji kao "prolaz statua", a posle njega Paseo Paraguay kojim ćemo izaći iz parka.

Paseo Paraguay

Paseo Paraguay

Muzej Prado

Izlaz iz parka

Dok se približavamo izlazu iz parka vidi se lepa narandžasta zgrada. To je muzej Prado. U njemu se nalazi jedna od najboljih svetskih kolekcija slika Goje, El Greka i mnogih drugih. Na njihovom sajtu proverite kada je besplatan ulaz pa ako se duže zadržavate u gradu i tamo možete da uđete.

Muzej Reina Sofia

Ukoliko ste ljubitelji umetnosti postoji još jedan muzej u blizini - muzej kraljice Sofije (museo Reina Sofia). Napisala sam i na španskom, čita se kako je napisano, pošto Španci baš i ne znaju engleski. U ovom muzeju se nalazi čuvena Pikasova Gernika, brojna dela Salvadora Dalija i drugih.

Fontana Neptun

Ukoliko nastavljate svojom putanjom od izlaska iz parka kod prvog muzeja možete da uđete u ulicu i levo i desno od muzeja jer se one ukrštaju i prave jednu ulicu (obrnuto slovo Y). Odatle samo pravo dolazimo do fontane Neptuno. Ako dolazite od drugog muzeja pitajte nekog za pravac. Kod ove fontane fudbaleri Atletiko Madrida slave nešto. Da li pobedu u kupu ili slično, ne znam tačno. Nadam se da mi fudbalski fanovi neće zameriti.

Gradska kuća i fontana Cibeles

Od te fontane produžujemo pravo ulicom Paseo del Prado do fontane Cibeles. Fanovi Real Mardida su sigurno čuli za nju. Fontana predstavlja majku boginju Cibeles na kočiji koju vuku lavovi. Sa desne strane se nalazi prelepa bela zgrada. To je gradska kuća. Pomalo im zavidim na ovakvoj gradskoj kući. Na slici vam je prikazan ugao slikanja. Prema rečima Madriđana najbolji!
Ovaj ugao se nalazi kod nacionalne banke (Banco de España). Odatle idemo ulicom Alcala do sledeće znamenitosti. Ukoliko prođete pored instituta Cervantes znaćete da ste na dobrom putu.

Puerta del Sol

Posle jedno 800, 900 metara pešačenja, na samom kraju ulice skrenite desno. I naletećete na statuu medveda i drvo jagode. Ovaj meda je jako poznat i popularan, tu se svi slikaju, a i videćete ga na brojnim suvenirima. Medved je simbol Madrida. Ukoliko se nalazite ovde, nalazite se na trgu Puerta del Sol, odnosno vrata sunca. Na ovom trgu se nalazi i nulti kilometar kroz koji prolazi Grinič.

Plaza Mayor

Na izlasku sa trga kod restorana brze hrane izlazite na ulicu Mayor. U toj ulici se nalazi jedna prodavnica Ale-hop u koju morate da uđete. Ukoliko vam trebaju naočare za sunce, suvenir, papuče, torba, sat ili nešto drugo, a drugačije od onoga što ste navikli ovo je prodavnica u koju morate da uđete. I nije skupa.
Nastavite ovom ulicom pravo i skrenite u prvu levo i stigli ste na trg Plaza Mayor. Ovo je centralni trg Madrida i ima 9 ulaza. U samom centru se nalazi statua španskog kralja Filipa III.

Katedrala

 Kada se sa trga vratite u ulicu sa koje ste ušli na trg produžite pravo. Kada sa desne strane vidite krst znajte da je to katedrala i skrenite u tu ulicu. Ulica se zove calle de Bailen. Odatle se približavate katedrali i vidite i kraljevsku palatu, odnosno Palacio Real. Kraljevska palata je oficijalna rezidencija kraljevske porodice, ali se koristi samo za ceremonije. U palatu se može ući uz kupljenu ulaznicu.

Palacio 

Trg isped palate

Na trgu ispred palate se nalazi statua kralja Filipa IV, a sa trga se vidi Kraljevsko pozorište. Ulicom Bailen u suprotnom pravcu od pravca dolaska se nalaze dva vrta. Sa desne strane vrt Cabo Noval, a malo niže ulicom sa leve strane vrt Sabatini.
Niže ulicom sa desne strane se nalazi Plaza de España, iliti španski trg. Ukoliko ste pre ovoga posetili Sevilju i bili na trgu koji se isto zove - nemojte da se iznenadite.

Vratite se na ulicu sa koje ste došli i produžite pravo. Sa leve strane se nalazi Debod (Templo de Debod). To je drevni egipatski hram.
Ovde se završava obilazak. Sledeća stvar koju treba da uradite je da pitate nekog da vam objasni kako da dođete do stanice metroa pod nazivom Principe Pio. Tu imate tri linije i možete lako da se vratite u svoj smeštaj.

Nama je za ovaj obilazak bilo potrebno 8 sati, uz jedno sat vremena pauze za kafu, ne računajući kratke predahe.
Ukoliko ogladnite, a sigurno hoćete, probajte neko tradicionalno špansko jelo, ili posetite restoran 100 Montaditos. Sendviči sa španskom šunkom i krompirići su definitivno najukusniji na meniju, a i hrana je jeftina. Uz to možete da se rashladite pivom ili sangrijom.

Ukoliko u Madridu boravite više dana definitivno treba da uđete u neke od ovih znamenitosti. Letnji period nije baš pogodan za posetu jer je u Madridu pretoplo i jako sparno. Nadam se da ćete se setiti mog bloga jednom u Madridu. I posetite ga jer se nećete pokajati.

Buen viaje!

Upoznajte Haen

Da me sad pitate zašto sam se odlučila da odem baš u Haen, ne bih mogla da vam odgovorim na to pitanje. Većina vas nije ni čula za ovaj grad. Nađe se tek par ljudi koji su čuli za ovaj grad i to zbog fudbalskog kluba. Kažu da znaju iz kladionice.

Zato sam odlučila da vam malko približim ovaj grad, njegove znamenitosti, lepote...

Haen je glavni grad provincije Haen. Nalazi se na jugu Španije, u oblasti Andaluzija. Najbliži veći i poznatiji grad je Granada, koja je udaljena oko 90 kilometara. Haen je svetska prestonica maslinovog ulja. Za jedan predmet sam istraživala da je Španija jedan od najvećih izvoznika maslinovog ulja i da se ono upravo proizvodi u provinciji Haen. 

Dve najveće znamenitosti su Kastiljo de Santa Katalina i katedrala. 

O kastilju, odnosno zamku sam već pisala. Kada prvi put dolazite u Haen, to je prvo što vidite. Svaki naredni put kad sam dolazila u Haen sam jedva čekala da vidim to brdo i taj zamak. Svaki put sam imala osećaj kao da dolazim kući. U zamak može da se uđe, studenti imaju i popust, i tamo postoje razne kule sa pričama, anegdotama i legendama. Najveća legenda je o zmaju. Ne bih sve da vam otkrivam, ili posetite ili istražite o ovome ako vas zanima... Sa zamka se vidi ceo Haen. Najupečatljivija je naravno katedrala. A okolo se vide prostrana polja maslina.

Ulica koja vodi do katedrale izgleda kao neka stara, mala ulica. Sa početka ulice se vidi deo katedrale i deo brda na kome je zamak. Najlepše fotografije su upravo tu napravljene. 

A od katedrale vam zastaje dah. Klupe su postavljene na trgu pored. Leti, dok je drveće zeleno i ima krošnju, klupe ispod njih su jedino mesto za predah. Leti nikad ne šetajte bez flašice vode, jer je pretoplo i trebaće vam osveženje. Pogotovo ako to radite u vreme sieste (dnevnog odmora u toku poslepodnevnih časova) kad ništa ne radi. I verujte da ništa zaista znači ništa. 

Kada peške silazite sa kastilja naletećete na arapska kupatila. Ona su ostala još od arapa koji su dolazili iz Afrike. Ovo je lepa znamenitost, sa krova je lep pogled, unutra ima svakakvih istorijskih obeležja. Ne znam puno o ovome, ali nemojte preskočiti posetu. Kroz kraj ispod zamka je preporučljivo da se šetate u grupicama, nikako sami, jer to važi za opasan kraj.

Dolazimo do omiljenog mesta za predah većine stanovnika ovog grada - park Bulevar.

To je park koji se sastoji iz tri parka. U prvom su uglavnom klupe za sedenje, ima jedan košarkaški ili fudbalski teren i puno ruža i palmi. 

Drugi je omiljeno meso za trčanje jer ima dugačku stazu elipsastog oblika. Doduše pod nagibom. Lako je trčati niz brdo, ali uz brdo je već problem. Tu se nalaze različite sprave za vežbanje, bezbroj ljudi koji svakodnevno šeta, trči. Nedeljom možete da vidite ljude kako tu igraju fudbal, pa čak i proslavljaju rođendan. Doduše dečiji. Upamtite da alkohol ne biste trebali da pijete na javnom mestu jer je to kažnjivo. Verovatno zato niko od starijih tu ne proslavlja rođendan. Ah da, u tom parku se nalazi i velika fontana, a pogled na brdo i zamak su zaista neverovatni.

Treći park nisam ni znala da postoji dok me nisu odveli tamo. Prepun je cveća i drveća. To je park koji je natkriven drvećem i ostalim biljkama tako da iz njega ne vidite nebo. Ili ga vidite kroz lišće i grane samo kad produva vetar. 

Postoji jedna ulica u kojoj se nalazi bezbroj škola. I osnovnih i srednjih. Tu ulicu izbegavajte radnim danima oko 8 sati ujutru i 2 posle podne. Tada je tu haos, previše dece, roditelja. Oni koji idu na fakultet ovim putem, bolje da nađu prečicu. A ima ih, verujte mi. 

Fakultet, odnosno univerzitet se nalaze na nekih 40ak minuta od centra, možda i više. Sviđa mi se raspored zgrada tamo i njihova obeležja. Zgrade nose ime po značajnim ličnostima, ali je teško upamtiti sve nazive. Zato su zgrade obeležene i slovima i brojevima. Kada se sa ulice uđe u kampus zgrade od ulaza ka izlazu, odnosno autoputu su obeležene slovima A, B, C i D. Obeležene su i brojevima od 1 do 4, odnosno 6, i tako se zgrade A1, B1, C1 i D1 nalaze u istoj ravni. Ovo je poprilično dobro za snalaženje u kampusu. U zgradi C3 se nalaze banka i menza, a u zgradi B2 biblioteka. 

Što se tiče provoda i noćnog života, Haen je poprilično dinamičan, osim tokom jula i avgusta. Na svakom ćošku se nalaze kafići, pabovi, restorani za svačiji ukus. Od tradicionalnih španskih, nemačkih, irskih pabova, italijanskih restorana... Postoje i dve velike diskoteke, Mambo i Karma. Nadam se da su i dalje otvorene. U Mambo su uglavnom išli Erazmusovci, a u Karmu svi ostali, odnosno Španci. Meni lično se više dopada Karma jer nije u podrumu, veća je, postoje dva odvojena dela gde se pušta različita muzika, i ima terasu na koju možete u svakom trenutku da izađete na svež vazduh ili na puš pauzu. 

Mislim da bih o ovom gradu mogla još dosta da pišem. Ali neke stvari ostavljam vama da istražite. Da nađete svoje mesto, svoj kutak u ovom gradu... Sigurna sam da većina vas kada pomisli na Španiju želi da poseti veće gradove - Barselonu, Madrid, Valensiju.. Ali ako ste u blizini Granade odvojte koji sat i za Haen. Verujte mi, nećete se pokajati.

Ja sam rođena Novosađanka, i za mene je moj Novi Sad najdivniji grad. Grad sa dušom. 

Moj španski grad sa dušom je Haen. Nadam se da se uskoro ponovo vidimo.