Osvrt na 2017. godinu

Šta reci za godinu koja je bila jedna od najboljih u mom životu.. 

Kažem jedna od jer je i 2016. bila jako dobra. Naravno zbog Erazmusa.

Ali 2017. je bila nestvarna. Kao što sam već pisala i opisivala bila sam na Kanarskim ostrvima što je za mene bilo klinački san. To je tako zvučalo nestvarno, dok nisam sletela u grad sa najpovoljnijom klimom na svetu. Ne bih opet o ovome da pišem..

Najveće iznenađenje je bio Madrid. Grad koji očarava. 

I naravno ostvaren san da odem u Barselonu. Reči mi fale da opišem Sagradu i svoja osećanja kad sam je videla. A poprilično sam brbljiva.

Erazmus se završio ali mi je doneo lepo iskustvo i upoznala sam divne i dobre ljude. Jedino mi je žao što ih neću videti sve na jednom mestu. Pre svega mi fale moji cimeri i osobe sa kojima smo se najviše družili tamo. Da ne kažem osobe koje "nam nisu izlazile iz kuće". Na ovo ne gledajte loše jer je meni uvek puna kuća i obožavam to! 

Volim da putujem i ovu godinu ću svakako po tome pamtiti. Da ne kažem da sam bila na moru 4 ili 5 puta. Obožavam ovu godinu zbog toga. Nerha, Barselona, Valensija i Pereljonet, Kanarska... Možda je bilo još nečega, ali se trenutno ne sećam. Jedino me nervira što nisam bila toliko crna! Ne znam kako ali ove godine mi se baš nije dalo da pocrnim. A inače jako lako i brzo pocrnim. Nemojte da vas plava kosa i oči zavaraju. Crnim kao ciganče. Osim ove godine. 

I Mađarska, odnosno Budimpešta. Kakav grad. Trg heroja, Vaci, Lančani most, Parlament, vožnja brodićem po Dunavu i osvetljen grad.. Još samo da kiša nije padala. Ali dobro, nije sve u životu savršeno. O hrani ne pišem jer mi je prababa Mađarica tako da se kod mene u kući često spremaju mađarska jela.. Ne želim opet ni o svojim kulinarskim sposobnostima.

Ove godine sam i diplomirala. Neverovatan osećaj. Ali kakav je tek osećaj kad vas neko toliko nahvali. Dok su članovi komisije komentarisali moj rad i postavljali mi pitanja oči su mi bile pune suza. Zaista se sav moj rad i trud isplatio. Nikad u životu nisam bila ponosnija na sebe! 

I imam pravo to da kažem jer ova mi je donela i neke jako teške trenutke. Trenutke koji su me slomili.

Pošto je ovo moj osvrt na 2017. godinu to ne mogu da preskočim. Ni ne znam šta bih pisala o nekima o kojima ne želim da pišem i da ih spominjem. Samo ću vam reći da sam se razočarala u ljubav, sebe jer sam dozvolila da mi neko drugi bude na prvom mestu, i u "prijatelje". Nisu slučajno pod navodnicima. 

Ali sam naučila i izbacila smeće iz svog života. I osećaj je jako dobar. Sad sam okružena pravim ljudima. Onim koji su mi uvek bili podrška i koji su uvek bili tu za mene. I hvala im na tome. 

I ne mogu da opet ne spomenem osobu koja mi je pokazala da zaslužujem više od onoga što sam dobijala. Osobu koja je sastavila ono što su drugi slomili. Hvala ti beskrajno na tome!

Kod kuće sam uplovila u svoje prethodne obaveze. Komunikacioni tim i preduzeće (ne pravo, ali kao da jeste). Dve stvari koje mene ispunjavaju, moja strast. Obožavam to. Mnogi mi prebacuju jer zbog toga nemam vremena za druženja, kafenisanja, nemam ni nikakve prihode, ali mislim da sam dobila koliko sam uložila, ako ne i više. Radim sa divnim ljudima, radim nove stvari, stičem još više znanja  i iskustva. Ali postoji jedna bitnija stvar od toga, a to je poverenje koje baš ti ljudi kojima sam okružena imaju u mene. A to se ne stiče preko noći. 

Ova godina zaista jeste bila jedna od najboljih. Puna smeha, suza, lomova, putovanja, uzbuđenja...

I kakva god da je, gledam je kao životnu lekciju. 

"I po tome ću je, eto pamtiti..."

Erazmus u mom gradu

Kao što sam već rekla Erazmus ne prestaje po izlasku iz aviona i vraćanju kući.

Samo se nastavlja...

Moj se nastavio tako što sam se prijavila da budem Buddy. Ljudi me često pitaju šta je to, odnosno ko je to. Ukoliko neko želi da postane badi prijavi se pomoću nekog linka. Tako je bar kod nas. Posle vam dodeljuju vašeg badija. Uvek postoji neko koga ćemo eto sad nazvati domaćinom. To je osoba koja treba da pomogne osobi koja dolazi. Da joj pomogne da pronađe stan, provede je kroz grad, odvede do fakulteta, pokaže i noćni život... Osoba koja dolazi možda ne zna jezik,  ili ga ne zna toliko dobro, i sasvim sigurno ne poznaje zakon, šta mora da uradi odmah po dolasku u stranu državu. 

Zato je tu badi domaćin. Ukoliko neko dolazi u stranu zemlju sam badi je prvo poznato lice tu. Prvi kontakt, prvi prijatelj, prva podrška.

Ja nisam imala sreće sa badijem. Mislim ne poznajem dečka, nikad se nismo ni upoznali pa ne bih baš da govorim loše o njemu. Ali smatram da se nije potrudio toliko koliko je mogao. Iz tog razloga sam dobila drugog badija kog jako volim i smatram prijateljem. I drago mi je što je baš on bio moj badi.

Ta osoba je meni bila uzor za badija. Htela sam da mene moj badi tako doživljava. Da uvek budem tu i pomognem sve što treba. Mogu vam reći da uopšte nije lako kao što izgleda. Oduzima vremena, pogotovo na početku, dok tražite stan, idete u policiju... Posle počinju žurke. Iskreno u početku sam bila redovna na žurkama, ali posle nekog vremena to se proredi. Takođe, u početku bude jako zanimljivo da upoznajete nove ljude. Ali posle nekog vremena već sve znate, vaše obaveze ne mogu da trpe, nemate toliko vremena. Trudim se da održim kontakt. 

Moj badi je bio i kod mene na slavi. Oduševio se. Pićem, hranom, muzikom, atmosferom. Ali najveće oduševljenje je bila ni manje ni više nego sarma. Nisam brojala, ali dečku su se baš svidele. Skoro je spominjao da od tada nije nigde naišao na sarmu. I da je obožava. Pozvala sam ga da dođe opet kod mene kući na maminu sarmu. Tj nije samo mamina, i ja sam joj pomagala u spremanju.

Erazmus žurke se nastavljaju, mada nešto ređe i skromnije jer nema "Erazmus novca".
Sad su se svi vratili kućama da proslave Božić u krugu porodice. Dalje nastavljamo kad se vrate...

Zašto opet Erazmus?

Ovo se verovatno pita većina mojih prijatelja, drugova i moja porodica. Čak me je tata pitao: "Pa nije valjda tamo lepše?"

Pa i jeste i nije. Tamo je bolje jer mi Srbi dobijemo lepu stipendiju, za više nego pristojan život. Nijednom do sada, na svom prethodnom Erazmusu, se nisam brinula oko plaćanja računa u prodavnici. I svaki put sam mogla sebi da kupim šta sam htela. 

Pošto sam osoba koja organski ne podnosi šoping, nisam "bacala" pare na to. Naravno da sam kupovala ono osnovno što mi treba - patike, kaput, haljinu (ženama uvek treba nova haljina). Kupovala sam i ono što mi nije toliko potrebno (neću umreti ako to nemam) jer sam mogla i želela. Ukoliko šetam gradom i vidim u izlogu nešto što mi se svidi, uđem, probam i kupim. Tako ja funkcionišem. Mrzim da idem po prodavnicama i gledam stvari. To mi je gubljenje vremena. 

Da se vratimo što (ni)je tako lepo na Erazmusu. 

Pa lepo je što takođe imate novca za putovanja i možete da putujete gde želite. Da posetite grad koji ste od malena hteli da posetite, da gledate najlepši zalazak sunce, da gledate buđenje grada... Možete da ostvarite neki klinački san.

Lepo je vreme. Baš ne volim zimu. Ustvari ne volim hladnoću, bljuzgavicu i kada moram slojevito da se obučem. Ali volim jako novogodišnje i Božićne praznike i volim da ih provodim u krugu svoje porodice. Volim palme i more i zalaske sunca u 10 sati uvece.

Takođe volim da sama sebi kuvam, perem veš, peglam. Volim da sam svoj čovek. To doprinosi da osetim samopuzdanje. Da, mogu to i kod kuće da radim, nije da ne mogu. Ali ne moram. I nas ima toliko u kući da ima dana kada je mašina stalno uključena. 

Još jedna prednost je što pričate sa drugim ljudima, na drugim jezicima o drugim kulturama. Ali o tome neću opet da vas zamaravam. Pisala sam o tome pre. 

Ono što svakako nije dobro je što sam daleko od porodice i prijatelja. Falili su mi. U početku mnogo, ali sam se kasnije već privikla. Znala sam da kad se sve završi da ćemo se opet videti i družiti. 

Falila mi je hrana, odnosno ono što ne može da se napravi ili nabavi tamo. A može svašta, i pravila sam. Vrsna sam kuvarica. Eh, neki sad misle: "Evo je, sama sebe hvali", ali ko još kiseli kupus na terasi da bi pravio sarme. I da, bile su dobre. Nestale u roku od pola sata. A sve sam mislila da sutra neću morati da kuvam ručak. Falila je vegeta, plazma, ali to može da se donese od kuće i uživa na kratko. Falila je prasetina, rakija i kafana. Dobri su izlasci u Španiji, ali nekad kafana toliko fali. Da se oseti srpski provod, mentalitet i pesma. 

Zašto opet Erazmus?

Opet Erazmus jer mislim da nisam proživela sve što sam trebala. Opet jer sunca, mora, putovanja, pričanja drugih jezika, isprobavanja jela, pića...nikad dosta.

Opet Erazmus zato što ko je jednom Erazmusovac, to je ceo život!

Nova ja

Sada bih trebala da pravim jednu prezentaciju za sutra, ali mi je drugarica poslala link jednog bloga. Pročitala sam jednu objavu sa tog bloga koja me je navela na razmišljanje i želju da i ja napišem objavu. Prezentaciju ću raditi noćas. Duga je noć.

Već neko vreme ostajem zatečena ponašenjem ljudi oko sebe. Sve vreme se pitam šta se to dešava. Ali sam skapirala. Odrasla sam. I postala nova ja. Bolja ja.

Neki od vas se možda smeju ali zaista je tako. Osoba koja uđe u avion i ode na razmenu i osoba koja se vrati više nisu ista osoba. A problem je što ljudi to ne razumeju. Ili možda neće.

Šta se to promeni na Erazmusu?

Promene se vaše životne navike. Sada više ne razmišljate o novcu na isti način kao i pre. Bar ja ne. Ovde imam stipendiju i imam uvek nešto novca za sebe ali ne razmišljam svaki dan da li je u kući skuvan ručak, da li treba kupiti prašak za veš ili slično. Na razmeni itekako razmišljate o tome. Neki koji žive sami ili u domu su već ovo iskusili ali ja nisam. I nije isto. Oni koji žive odvojeno od svoje porodice tokom studija mogu da posete tu istu porodicu kad žele, ili kad mogu. Na Erazmusu je problem što biste vi možda i želeli da vidite svoju porodicu, a između vas stoji par hiljada kilometara i skup put. I eto, ukoliko odete na razmenu koja traje 9 meseci možda i dođete kući jednom u tom periodu.

Još jedna stvar koja se promeni je vaše mišljenje o vašem obrazovanju. Razmišljate koliko ste dobili, koliko ste izgubili. Stalno nešto vagate, razmišljate šta ste novo naučili, šta ste propustili da naučite. Ali nemojte da postane toliko bitno. Sve ima svoje prednosti i svoje mane. Bez obzira šta ste izgubili dobili ste šansu koju vaše kolege nisu. Nebitno iz kojih razloga.

Zatim se promeni vaše viđenje drugih ljudi. Vama dragih prijatelja. Neki njihovi problemi, koji su vam se možda pre činili velikim i ozbiljnim, postanu NEBITNI. Zapitate se oko čega se ljudi nerviraju u životu. I da, to vam kaže osoba koja se dosta nervira. 

Sad sam upravo skontala da se skoro uopšte nisam nervirala na svom Erazmusu. Možda zato što su oko mene bili novi ljudi, novo okruženje. I svi smo bili slični, svi sa sličnim problemima u stranoj zemlji. Shvatite da ste 9 meseci živeli sa nekim ljudima, a nijednom se niste posvađali. A kod kuće se često "pokačite" sa nekim. Mnogo više volim sebe na Erazmusu nego kod kuće. Tamo sam nasmejana uvek, srećna, ne nerviram se toliko. I zaista mi je teško pišući ovo. Ovo ne znači da sam kod kuće depresivna ili nesrećna. Samo sam dosta zrelija od drugih. A to niko ne razume. Osim ljudi koji su isto ovo iskusili...

Posle Erazmusa vi se druga, nova osoba koja se vraća u svoj stari život. I jako vam je teško da se priviknete na to. U početku pogotovo. I nikad se ne naviknete na svoj stari život. Pokušavate da ga prekrojite da bude po vašoj novoj meri. Ali ne ide. I ne odustajte. Jednom ćemo naći taj balans. 

Toliko misli mi se mota po glavi. Sećam se ispijanja kafe na terasi, svoje sobe, puta do faksa, drveća pored železničke stanice, džogiranja u parku, putovanja... Ovoga se prisećate i kada vas onako žestoko "pukne" nostalgija i počnete da pregledate slike i prisećate se događaja.

I nedostaju vam ljudi. Isto onako kako su vam nedostajali vaši prijatelji i porodica sada vam nedostaje vaša Erazmus porodica. I tako pokušavate da održite kontakt sa dragim ljudima. Imate pozive da dođete u Španiju, Italiju, Argentinu, a vi se razmišljate "Kako?". Jednog dana sigurno. Ako se u međuvremenu ne zaboravimo. A nadam se da me neke osobe neće zaboraviti. Nažalost, bude i onih sa kojima više nemate kontakt. Zbog nekih vam bude žao, a zbog nekih ste jednostavno ravnodušni. 

U svom domu, svom okruženju, gradu ne nalazite na razumevanje drugih ljudi. Meni stalno prebacuju što stalno spominjem događaje sa svog Erazmusa. I baš me briga. Prebacujte koliko želite. Žao mi je što ne možete da me razumete. I što nećete. Ali nemojte da se iznenadite kada se budemo odaljili. I to ne zbog mene, nego zbog vas. Jer niste ni pokušali da me razumete. 

Svima koji žele da odu na Erazmus kažem da treba da odu. Jer je to zaista najbolja odluka koju sam donela u životu i zbog koje nikad neću žaliti. 

Volim novu sebe i volim što duboko u sebi znam da imam i drugi dom, drugi grad, drugu klupu...

Nastavak priče

Ostala sam vam dužna ostatka priče. I izvinjavam se na čekanju. Ovde sam "upala u mašinu". Od papirologije posle razmene, pisanja diplomskog rada i odbrane, upisa na master, itd. Opet sam aktivna u timovima i organizacijama u kojima sam radila pre razmene i to mi oduzima puno vremena. Nekim danima spavam i par sati, ali neću da kukam. Sama sam to birala, i sebi nabacivala obaveze. Ali i zaista volim to što radim i uživam u tome.

Pa da počnemo od papirologije. Mesec i po dana smo čekali transkripte ocena. Kada su stigli opet smo ih čekali jer nam niko nije javio da su stigli jer nisu stigli onima kojima su trebali. Da ne dužim priču. Uglavnom, diplomirala sam dva meseca kasnije od pretviđenog što me je jako iznerviralo, ali nisam ništa mogla da učinim povodom toga. Diplomski sam pisala otprilike mesec dana. Ne bukvalno mesec dana. Jedan dan napišem 10 stranica, onda sedam dana ne pišem ništa jer ne znam kako bih rekla, šta bih pisala i slično. I tako je prošlo mesec dana. Diplomirala sam na petak 13. što i nije ispalo loše jer mi petak 13. nije baksuzan dan, već naprotiv srećan. A i 13 mi je srećan broj.

Posle toga sam upisala master studije. Sada se verovatno pitate kakve ovo ima veze sa temom mog bloga. Ali ima. Ovde sam postala badi, i to ni manje ni više nego jednom Špancu. Ovde ima, čini mi se, oko pedesetak Erazmusovaca i volim da ponekad izađem sa njima. Volim da se družim sa ljudima, a i volim da pričam na drugim jezicima. To gledam i kao vežbu. Svi znamo da ukoliko neki jezik dugo ne govorimo i ne upotrebljavamo da se zaboravi.

Postoji nešto što mi koji smo bili na razmeni zovemo depresija posle Erazmusa. I da, to postoji. To je ono kad se vratite kući, pa se vratite u svoju normalu, vaš stari život. Samo je sad problem što ste odrasli. Pa to baš i ne ide zajedno. Ali dobro, prilagođavamo se. Da, zaista sam odrasla na razmeni. Sada razmišljam drugačije, postala sam samostalnija.

Još jedan razlog zašto je sve ovo povezano sa temom mog bloga je to što opet razmišljam da idem na razmenu. O tome ću uskoro napisati još jedan post. Kako sad izabrati destinaciju i šta mi se sve "mota" po glavi.

Do čitanja...

Hvala

Ovaj post želim da posvetim jednoj osobi.

Koja mi je bila beskrajno simpatična kad sam je upoznala.
Koja je plesala sa mnom u svakom izlasku ne pokušavajući ništa.
Sa kojom sam pravila razne gluposti.
Koja me je pratila kući posle svakog izlaska.
Koja je radila stvari koje ne voli zbog mene.
Koja me je zasmejavala kad sam bila tužna.
Koja me je odvela na jedno od najlepših mesta u Haenu.
Sa kojom sam gledala zvezde.
Koja me je grlila kad mi je bilo hladno.
Koja me je grlila kao niko do sad.
Koja mi je ispričala sve o sebi.
Koja je znala kad se naljutim iako to ne kažem.
Koja me je gledala kao što me niko nikad nije gledao.
U čijem zagrljaju sam se osetila najsigurnije.
Koja je provodila sa mnom dane i noći.
Čije oči neću moći da zaboravim.
Koja ima najlepši čuperak.
Koja se najslađe umiljava.
Koja me drži za ruku.
Koja se vraća po mene.
Koja se igra sa mnom kao dete u vodi.
Sa kojom duvam svećice.
Koja mi prepušta zvezdu padalicu da zamislim želju.
Koja mi briše suze s očima punim suza.
Koja me prati.
Koja ostaje da sedi na klupi.
Koja je daleko.
Kod koje mi je srce ostalo.

Godišnjica

Na današnji dan pre godinu dana je počela najbolja godina mog života.

Red je da obeležimo nekako.

Prvo bih se osvrnula na ono što sam dobila. Dobila sam znanje! Ne ono što se uči na fakultetu, mada jesam dosta naučila na predavanjima. Naučila sam životnu školu.

Živela sam sama. Pod tim sama mislim da nema mame. Sama sam sebi kuvala, prala, peglala. I nije mi bilo teško. Radila sam to pre razmene i u svojoj kući ali ponekad. Tamo je to sastavni deo života. Svaki dan morate da razmišljate o prodavnici, ručku, odlasku na predavanja... Naučila sam da budem samostalna.

O prijateljskim i ljubavnim vezama sam naučila. Iz iskustva naravno. Koliko dobrih osoba sam upoznala na razmeni. Počevši od mojih cimera sa kojima sam se smejala, plakala od sreće, tuge. Sa kojima sa slavila slave, rođendane. Onda ljudima koji su bili sastavni deo "naše ekipe". To su ljudi koji su pa bar 2,3 puta nedeljno dolazili kod nas. Pa sve do stranaca - simpatičnih Meksikanaca, ludih Italijana, šarmantnih Španaca... Hvala na svakom najdubljem razgovoru po povratku sa predavanja, hvala na podršci u najtežim trenucima u životu i hvala na svakom izmamljenom osmehu.

A koliko je tek iznenađenja bilo. Oni koji su mi priredili neprijatna iznenađenja želim da se zahvalim na lekciji. Njih ćemo ovog puta preskočiti.

O putovanjima sam već pisala ranije. Neka su mi bila životna želja, kao na primer odlazak u Barselonu. Dok druga nisam ni u snovima mogla da zamislim.

Ovo sam sinoć pisala. Ali mogu reći da već danima razmišljam o tom famoznom prvom septembru. Kad sam krenula u novi život. Volim da se prisetim kako je bilo tamo. Oduševljenja prilikom posete nekog grada, magičnih zalasaka sunca u Haenu, ispijanju piva na terasi i pevanju uz gitaru...

I naravno hvala osobi koja me je nagovorila na tu ludost. 

Hvala svima koji su sa mnom stvarali ove uspomene.

Čas istorije i kulture

Mislim da vam je više dosta opisa mog života. Došlo je vreme da se pozabavimo nekim drugim temama. Kako objasniti ljudima gde je Srbija, da u Srbiji nije ratno stanje i da se Jugoslavija davno raspala. 

Prva stvar koju vas ljudi pitaju je odakle ste. Ukoliko ste plavi, još sa plavim očima izdvajate se od većine. Ima i u Španiji plavih ljudi, ali jako jako malo. Druga stvar po kojoj se izdvajate je čudan jezik koji govorite. Mene su uglavnom pitali da li sam Nemica ili Ruskinja. 

Ukoliko pričate sa nekim ko nije iz Evrope, verovatno neće znati gde je Srbija. Mada mi se dešavalo da ni Evropljani ne znaju gde je Srbija. Po mom mišljenju, to je osnovna kultura, ali ja tu ne mogu ništa. 

Prvo što smo ustanovili je da se Srbija nalazi u Evropi, tačnije negde na jugoistoku. To je tamo prekoputa Italije, negde iznad Grčke. Hrvati su nam komšije. Hrvatska im je poznata jer je poslednja država koja je pristupila Evropskoj Uniji.

Sada kad već saznaju ko su nam komšije prisećaju se rata, da nismo u dobrim odnosima sa susedima. Šta se desilo sa Jugoslavijom?

To su neka osnovna pitanja. Da, nismo u dobrim odnosima sa komšijama, ali ja to više gledam kao neku generalizaciju. Imam prijatelje Hrvate, pila sa kafu sa Albancem i pričali smo o svemu drugom osim o našem poreklu. Jer smo pre svega ljudi.

Jugoslavija (Titova) se raspala još devedesetih, praćena je ratom. U te teme ne volim da ulazim jer smatram da su za rat krive sve strane. Ona druga Jugoslavija, hm, pa ne sećam se. Možda posle bombardovanja 1999. I da, iako sam imala samo 5 godina, sećam se bombardovanja. Skrivanja na selu, u podrumu, gledanja u nebo puno boja od bleskova municije. I to je ostavilo traga. Svaki put kad čujem vojni avion prođe me jeza i naježim se. Onda moji sagovornici shvate kako su imali lepo detinjstvo.

Srbija i Crna Gora su se rastavile pre više od 10 godina.

I onda moji sagovornici dođu do zaključka da niko ne može sa Srbima. Pa dragi moji, niko nas nije pitao ni kad smo se spajali, ni kad smo se razdvajali. 

Još jedna stvar koju strancima treba objasniti je religija. Ko su pravoslavci, po čemu se to razlikuje od katoličanstva, zašto nam je Božić 7. januara i slične stvari. Ovo zvuči jednostavno dok ne počnete da objašnjavate da nemamo papu, ali se sporazumemo nekako.

I tako prođe čas istorije sa strancima. 

Onda pređemo na čas kulture.

Kako su Srbi gostoljubiv narod, kako volimo da sednemo i ispričamo se, popijemo, proslavimo.. 

Pivo je jeftino, devojke su lepe, ima znamenitosti koje treba posetiti. 

Ko nije posetio Srbiju možda i posle razgovora dobije želju da poseti, a ovakvih je bilo podosta. 

Ko je posetio, ima samo reči hvale. Ali to ćemo prepustiti njima...

I tako se dotaknemo različitih tema. Politike, sporta, muzike... Uživajte i slušajte, jer svi naučimo dosta jedni o drugima slušajući. 

Vreme leti

Svašta se izdešavalo posle Kanarskih ostrva. Pokušaću da ukratko sve opišem. 

Prvo smo slavili Uskrs. Napravili smo ručak na terasi.  Ja sam bila organizator i drago mi je zbog toga. Zaista sam se osećala kao da sam sa porodicom. I bila sam. 

Zatim je usledio jedan od najboljih izlazaka u mom životu. I najluđih. Ne pamtim kad sam se sa nekim tako glupirala.

Stigao je i 1. maj. Proslavili smo ga samo uveče. Zaista nije bilo ništa posebno. A i nisam neki ljubitelj ovog praznika. Prošetala sam do Kastilja i Arapskih kupatila sa drugaricom. Ako ništa drugo obišle smo još jednu znamenitost.

A nedelju dana kasnije - Feria u Sevilji. Feria je nešto slično vašaru. Ima ringišpil, autiće i sve ostale zabavne atrakcije. Svako mesto ima svoju kasetu - ograđen prostor gde sedi, jede, pije, igra, druži se. Postoje i javne gde svi mogu da uđu. Španska feria je poznata po vinu, hrani i dobrom provodu. Feria u Sevilji je jako poznata u Andaluziji. Išle smo nas četiri. Žurka je počela još na pola puta, na parkingu nekog odmarališta, uz zvuke regetona. Posle podne smo provele u Sevilji. Sve su prvi put u Sevilji, ja sam već bila, tako da sam im bila vodič. Oduševile su se. Posle večere smo otišle do mesta gde se održava feria. Nisam mogla da verujem kada sam videla, ulicama se nije video kraj. Ušle smo na jednu kasetu i žurka je mogla da počne. Mojito i latino ritmovi. U busu sam srela druga iz Italije, tako da smo imali partnere za ples. Došle smo kući ujutru, iscrpljene, ali je bilo fantastično. Ako ikad budete u Sevilji u aprilu obavezno posetite. 

U maju je bilo apsolventsko veče mog smera, i baš sam bila tužna što nisam bila tamo. Mi smo ga proslavile za vikend. I rođendan isto veče. Koliko iznenađenja je bilo to veče. Čak i suza. Ali radosnica. Zurka se nastavila sutradan na plaži. Doduše u mirnijem tempu i manjem društvu. 

Posle su se završavali projekti vezani za faks, poslednja predavanja. Počeli smo da učimo da ispite. Položila sam sve ispite. Mogu reći da je bilo teško i da nisam imala nikakve protekcije što sam Erazmus student. U ovom semestru sam imala jedan predmet na engleskom i tri na španskom. Nije baš lako učiti na španskom. Ali je najbitnije da sam dostigla svoj cilj.

Ovo je onako ukratko kako je vreme proletelo. Ali zaista proletelo...

Kanarska ostrva

Naziv posta je već sve rekao. Dugo planirano putovanje. I želja. 

I krenuli smo. Ka Sevilji. Od tamo smo letele. Drugarica i ja. Same. Najbolje nam je kad idemo samo nas dve jer je dovoljan jedan pogled i sve je već dogovoreno. 

Stigle smo tamo uveče oko ponoći. Na putu do smeštaja smo već mogle da vidimo more. Tj okean. Bila sam jako uzbuđena.  Jedva sam cekala da svane. 

Ujutru smo ustale ranije i otišle na plažu. Moram da priznam da je bilo hladno. Na plaži smo sedele umotane u peškire. Duvao je vetar. Onda smo odlučile da sednemo da popijemo kafu i uživamo u pogledu dok ne otopli. Znale smo da više pre 12 nema polaska na plažu. More je bilo prelepo, doduše malo hladno. Ali posle kafe je palo prvo kupanje. Bila sam presrećna. Tih 7 dana nisam skidala osmeh sa lica. Posle tog dana je otoplilo, a mi smo izgorele. I to poprilično. Bila je to duga noć. Sada mi je smešno to što se desilo, ali tada nije. Sve nas je bolelo. Sutradan smo pola dana prespavale, a posle smo otišle u šetnju. Do druge plaže. Taj dan je bilo i malo oblačno tako da nije bilo vreme za kupanje. 

U smeštaju su sa nama bile neke Poljakinje. Super smo se slagale sa njima. Pre Erazmusa sam mislila da smo mi Srbi opičeni, ali sada vidim da ima i gorih. U pozitivnom smislu naravno. Drugarica je ostala da spava, a ja sam izašla sa Poljakinjama. Izlazak mogu da svrstam u top 5. Išle smo u više klubova, u jednom mi je obezbeđenje reklo da sam jako mlada i da me pušta samo zato što sam turista. Blistala sam i mislila "Hvala na komplimentu". One su nastavile još, ali ja nisam imala više snage.

Sutradan smo prelezale skoro ceo dan, poslepodne otišle malo na plažu ali nismo dugo bile jer je bilo hladno. Kasnije smo otišle u šetnju. Šetale smo duž plaže. Tada sam videla najlepši zalazak sunca u svom životu. Sedele smo i gledale i divile se lepoti. Rečima ne mogu da opišem lepotu tog zalaska. Tako nasmejane smo se vratile u smeštaj.

Sutradan smo se fino iskupale na plaži. Od malena ne izlazim iz vode dok mi ne poplave usne. Tako je bilo i ovde. Uveče smo otišle u šetnju u drugi deo grada. Ta šetnja je trajala satima. Obišle smo dobar deo grada, katedralu, kuću Kristofera Kolumba...

Sutradan smo išle na jug ostrva, u Maspalomas. Vetar je toliko duvao da smo sele na ležaljke i nismo se pomerile 2 sata. Imala sam problem. Danima me je boleo vrat, bila sam ukočena, nisam mogla ni da se pomerim, a ni noću da spavam od bolova. Nisam mogla da se namestim. Tu na plaži sam dobila masažu od neke Kineskinje, tj nisam dobila, platila sam je. Ali je vredelo, uspela sam da se okrenem okrenuvši samo vrat, a ne celo telo. Bila sam presrećna. Doduše taj bol je trajao i posle. Ne u toj meri ali je trajao.
Peščane dine u Maspalomasu su me ostavile bez reči. Pustinja, a pored odmah more.

Sutradan smo išle nazad. Jednu stvar sigurno znam. Ovo nije moj poslednji put na tom ostrvu. Posetiću ga opet kad-tad.

Dobrodošli još jednom

Već neko vreme razmišljam o blogu i kako dugo nisam pisala ništa. Obećala sam sebi da ću nastaviti da pišem. Pa evo me, ne bih sebe da razočaram.

Ne mogu da verujem da je prošlo tri meseca od poslednjeg posta. Ali nadoknadiću sve u narednih par dana. Pa da počnemo hronološki.

Dužna sam vam otiske sa rođendana.

Ne, ipak nisam nigde otputovala za rođendan. Ali nema veze. Provela sam ga sa dragim ljudima ovde. Dobila sam omiljenu tortu, neke stvarčice za vežbanje i još nešto što sam želela. Osećala sam se kao kraljica taj dan. Dobila sam i najlepši poklon koji iko može da dobije za rođendan. Ili sam samo umislila. Ovo vam verovatno zvuči nenormalno, ali da ne ulazimo u detalje.

Jedina stvar koju nisam dobila je cvet. Bilo mi je čudno jer se to nikada nije desilo. Uvek za rođendan dobijem cvet. Ali nema veze, preživela sam. Malo sam se razočarala u neke osobe (ili osobu) jer sam zaista očekivala više od jedne poruke "Srećan rođendan". Ali sama sam kriva. Više neću da očekujem ništa ni od koga i rešena stvar. 

Jako sam se obradovala kada sam videla ko mi je sve čestitao rođendan i mislio na mene. Neki ljudi me neprestano iznenađuju i vraćaju osmeh na lice.

Žurka je bila super. Da, naravno da smo se napili. Torta je ipak ostavila najjači utisak i društvo. Svi su bili veseli, raspoloženi. Nadam se da su se proveli lepo kao i ja.

Nedelju dana kasnije sam morala da odem u Srbiju. Bukvalno sam kupila kartu, sela na avion i otišla. Bila sam tamo tri dana. Nisam se nikome javila jer nisam došla da kafenišem i slično. Izvinjavam se zbog toga, ali je u pitanju bila viša sila. 

Trudila sam se da tih par dana iskoristim maksimalno i da ga provedem sa najbližima. Vreme je bilo savršeno. Falilo mi je da čujem srpski oko sebe, da udahnem taj novosadski vazduh. Sedela sam u autobusu i pomislila "Eh moj grade, nekad mi zaista fališ". I da, fali mi. Ima neka neobjašnjiva veza i emocija. Mnogi će sad pomisliti da lupam gluposti, ali ja zaista volim svoj grad. I jedva čekam da prošetam kejom pored Dunava, centrom, sretnem ljude koje znam, prošetam po kraju..

Ali do kraja ovog putešestvija ima dosta. Tj sad već ne jer je već jun. Ali ima mnogo zanimljivih događaja i priča. 

Kao što sam rekla, čitamo se opet za koji dan.

O čemu da pišem

Mnogi su me već par puta pitali kad će novi post, nova priča. Ali ja zaista više ne znam o čemu da pišem.

Verovatno sam propustila mnoge zanimljive priče sa početka. Možda bih se i setila kad bih razmislila, ali se sigurno ne bih setila nekih detalja. 

Da vam pišem o ocenama, ne želim. Da, ja sam štreber koji je navikao na visoke ocene. Znala sam kad sam dolazila ovde da će ocene pasti u drugi plan, ali sam iz nekih predmeta očekivala više. Na primer, predmet za koji sam i napravila ovaj blog. Ne mogu tačno da utvrdim da li sam više bila besna ili razočarana... 

Da vam pišem o ludim žurkama, pa... Više ni nema tako "ludih" žurki. Da li je iz razloga što smo svi kratki sa parama i čekamo stipendiju, ili je i sama ta euforija sa početka opala. Ovaj grad je mali, ništa novo se ne dešava. Vikendom pada kiša, radnim danima je lepo vreme i tako. Imam manje obaveza na fakultetu, ali mi je zato većina ispita na španskom, što me dodatno frustrira. Sad kad ovo čitam i sebi zvučim depresivno. I kao da kukam. Ali neću to da radim. 

Za nekih nedelju dana mi je rođendan. Da, ja sam jedna od onih koji obožavaju svoj rođendan, to uvek mora da se proslavi. Još smo mladi! Aa onda se setim da nikad nisam bila daleko od kuće za svoj rođendan. Bolje bi vam bilo da mi smislite neke lepe čestitke. Primam i poklone, pa makar i sa zakašnjenjem. Ako neko zna kako da mi dovede jedno 20ak ljudi u Haena neka mi se javi. Šalim se. Ukoliko nam legne stipendija rođendan neću proslaviti u ovom gradu, ali otom potom. Nadam se da ćemo kroz par dana znati našu situaciju. Zamislite savršen rođendan. Da, i to je moguće. Ali zamalo. Ipak će misli, pa makar i na kratko, biti jako daleko, držeći nekoga za ruku. 

Poprilično sam zagrejana za jednu ideju. Zaista je to nešto najsličnije savršenom rođendanu iz moje mašte. Nadam se da ću uspeti da ostvarim to. Mada, rekoh najsličnije. Ima još vremena za savršen rođendan. 

Svaki put pre nego što napišem blog uzmem telefon da pogledam slike i da se prisetim šta se dešavalo poslednjih par dana. Ali sad neću. Malo nešto i da promenim.

Kad smo već kod promena, počela sam da treniram. Zaista sam se zaprepastila kad sam se ugledala u ogledalu. Jednostavno, to nisam bila ja. Više ne mogu da uđem ni u jedne farmerice, a i ne osećam se zadovoljno sama sobom. Niko drugi to ne može da promeni osim mene. Novi mesec, nova ja. Nadam se da ću do leta opet biti stara ja, bar fizički.

Ne znam šta mi je sada, dobila sam naglu inspiraciju i pisala bih i stvari koje nemaju veze sa temom ovog bloga. Ne želim da se ovo pretvori u opis mog života. Neke stvari je bolje zadržati za sebe i dati nekome da ih otkriju nego da ih serviramo na tacni.

Obećavam vam ekskluzivu posle rođendana, ako se desi. Držite mi fige!

Povratak u Španiju

Poslednje dane u Srbiji sam provela više van kuće nego u njoj i to sa meni jednom jako dragom osobom. Ne znam ko čita ovaj blog, ali pošto sam uvek bila iskrena biću i sad. Postojala je jedna osoba sa kojom sam se viđala dok sam bila u Srbiji. Kad sam vagala razloge za i protiv Španije, pomislila sam na njega. Pošto nisam videla  izlaz iz svoje ljubavne situacije odlučila sam da je bolje za mene da odem i prekinem to. Ali neke stvari ne možete da prekinete. Jedan deo mene nije ni želeo da se to prekine. 

Po povratku u Srbiju smo se videli. Malo sam oklevala jer nisam bila sigurna šta mogu da očekujem od tog viđanja. Definitivno se nije desilo ono što sam očekivala, bilo je i bolje. Da ne dužim, ta osoba mi je postala još bitnija i draža. Iako sam zabranila ljudima da dođu da se pozdravimo, sa nekima sam se ipak pozdravila. Nisam želela opet da se pozdravljam jer sam jako emotivna, a i prošli put sam svaki put plakala kad sam ispraćala nekog iz stana. Sad mi je bilo još teže kad sam išla.

Jedina dobra stvar je bila što sam znala gde dolazim. Putovala sam sa dve drugarice koje dolaze u isto mesto na razmenu. Sletele smo u Malagu i tamo smo prenoćile. Već sam bila u Malagi, ali mi je sad bila još lepša i još mi se više svidela. Prošetale smo do doka i otišle do plaže. Obožavam more i jedva čekam da opet odem kada otopli da mogu da se kupam. Grad je bio tih i miran, nije bilo puno ljudi na ulici. Katedrala se izdizala iznad krovova zgrada i kuća. Slike će to bolje dočarati nego moje reči. U svakom slučaju, Malaga je prelep grad. Ukoliko dođete u Španiju ovo je definitivno jedan od gradova koje treba da posetite.

Ujutru smo busom došle do Haena. Ne mogu vam opišem uzbuđenje. Samo sam želela da legnem u svoj krevet. Taj dan mi je loše počeo, bilo mi je loše od ranog jutra i samo sam želela da dođem u stan. Bio je to lep dan, sunčan. Ceo dan sam provela u krevetu.

Na fakultet smo krenule od ponedeljka naravno. Otišle smo da rešimo svu papirologiju na fakultetu i banci, a uveče naravno na pivo. Sledeće veče smo pravili palačinke sa plazmom i družili se kod kuće. U narednim danima smo išle u obilazak grada, na karaoke, pivo...

Dani u Srbiji

Pa evo malo da vam opišem kako se provode dani u Srbiji.

Što bi moj najmlađi brat rekao - samo skitam.

Par dana sam glumila dadilju sestriću, i moram da priznam da sam zaista uživala. Pošto je jako mali, bojala sam se da me nije zaboravio. Ali nije. I dalje sam "keka" i dalje se najviše mazimo. Zaista mi je nedostajalo da ga vidim, "maltretiram", ili on mene. 

Zatim je usledila srpska Nova godina koju sam provela i dočekala sa jednom meni jako dragom osobom. Igralo se, plesalo, slavilo, ljubilo u ponoć. Mislim da dugo nisam bila tako nasmejana.

A onda su usledili sastanci na faksu organizacije čiji sam član.Tako mi je bilo drago kada sam čula šta su sve uradili i postigli dok nisam bila tu, ali sam istovremeno i bila malo tužna jer mi sve to nedostaje. Bila sam i na sastanku komunikacionog tima svog departmana, upoznala nove članove. Malo mi je teško jer sam bila zadužena za društvenu mrežu kojoj ne mogu da pristupim, ali sam uvidela da mogu da radim nešto drugo. Ali sve to kad prođe ispit. Da, imam ovde jedan ispit za koji trenutno učim i nadam se da ču ga položiti. Držite mi fige!

Bila sam i na koncertu svog omiljenog pevača. Pevao je neke meni jako lepe i drage pesme, ali nije sve. Eh, da ima vremena da otpeva sve svoje pesme ja bih sedela i slušala. Ali to je nemoguće. Obećao nam je da više neće praviti tako duge pauze između koncerata i da ćemo se malo češće družiti.

Posle toga sam bila kod koleginice na slavi i rođendanu. Nedostajalo mi je da se opustim, smejem i uživam sa njima. Pile smo do kasno u noć, ali mislim da je najzanimljivije bilo u busu (putovale smo po 45 minuta u oba pravca na minus 10) gde smo se toliko smejale i lupale gluposti.

I izašla sam konačno i to na srpsku muziku. Doduše prvi put na tamburaše. Nisam ni znala da mi toliko nedostaju. A par dana kasnije i na drugov rođendan, na naše staro dobro mesto. 

Opet se malo bavim papirologijom zbog menjanja ugovora o učenju, ali šta da se radi. Kad jednom prođete to već znate kako ide i nije toliko komplikovano, samo oduzima vreme.

Karta je kupljena. Pozdrava i ispraćaja kao prvi put neće biti jer znam da bi mi opet bilo teško.

U stvari mislim, ma znam da će mi sada biti teže kad budem odlazila. Svašta se promenilo u mom životu za ovih skoro mesec dana. A svašta sam i naučila. 

Mojoj porodici imam da poručim da su mi jako falili. Da se smejemo, družimo, igramo, svađamo, pijemo, pravimo gluposti...

Bolje vas našla!

Posle dugog i napornog puta sam konačno stigla. U Srbiji me je dočekala hladnoća. A kažu mi i da sam donela sneg kad sam došla. 

Prvo što me je iznenadilo je bila hladnoća. Znala sam da je hladno, ali baš toliko - ne! 

Prvo sam videla tatu, mamu, brata, sestru, pa kumu. Drugi brat je došao uveče sa devojkom sa Zlatibora, a starija sestra sutradan. 

Imala sam najbolji doček. Slatko, kafa, rakija, doručak, pa onda prase. Vruće. Baš onako kako volim.

Posle sam morala malo da prilegnem jer sam bila umorna od puta. Put je trajao skoro 24 časova, a jako sam malo spavala. Tek posle drugog dana sam uspela da se naspavam. Ta prva dva nisam izašla iz kuće. Samo sam dočekivala goste. Pored kume, među prvima su došli da me vide sestrić, sestra, ujna, zet, drugarice, drugovi... Svi su se obradovali poklonima koje sam donela. Ne volim da dolazim praznih ruku sa tako dalekog puta. Mada, to je to. Posle drugog semestra nema poklona. I ja sam dobila poklone. Dosta poklona. 

Treći dan sam morala da izađem iz kuće. Naravno u pitanju je bila neka papirologija koja je morala da se reši. Taj dan sam otišla do centra i to na čaj jer sam se razbolela i počela da pijem antibiotike. 

Za Badnji dan sam bila kod kuće. Zaista je bila praznična atmosfera. Posle 4 meseca sam konačno osetila toplinu doma I mogu reći, jako mi je nedostajala. Uveče sam išla sa sestrićem i mlađom sestrom da korinđam, naravno svi smo bili usklađeni. A i dosta dece je dolazilo kod nas da peva Božićne pesme. Uveče sam otišla u crkvu sa mamom i sestrom, odslušala liturgiju, zapalila sveće. Tada sam shvatila da ni ne znamo da cenimo ono što imamo. A trebali bismo.

Za Božić sam išla kod strica na selo. Bila sam i položajnik. Bio je ove godine hladan i beo Božić. Mama je za Badnje veče pravila česnicu. Da, za Badnje veče. Jer je tako naučila. Ali ne pravi vojvođansku česnicu sa grožđicama, nego slanu, kao pogaču, kao na jugu. Izvukla sam i dinar iz česnice. Za mene je ova godina stvarno dobro počela. 

Onda sam jedan dan otišla do faksa, malo da prošetam, da vidim kolege. Bili su iznenađeni što me vide, nisu me očekivali.

Dane provodim završavajući neke projekte, uveče, što bi moj mlađi brat rekao, samo idem negde. Bila sam i na slavi kod najboljeg druga. Stvarno je bilo divno. Nedostajale su mi slave, hrana, ljudi...

Za vikend je srpska Nova godina, tu ću, nadam se, otići u neki izlazak. Nedostaje mi i srpska muzika, i naravno kafana. Ali ne ove fensi kafane, nego prava kafana. Sve to moram da obiđem dok sam ovde. 

Skupila sam i hrabrosti i prošetala do Dunavskog parka. Bila sam već par puta u centru, ali mi se po hladnoći i snegu činio daleko. Bilo je hladno i kada sam išla ali je vredelo. 

Čudno mi je kada sretnem komšije, kolege, drugare, ljude koje nisam dugo videla i svi se obraduju kad me vide, pitaju me kako mi je u Španiji, kažu kako im je drago zbog mene i slično. Poprilično sam iznenađena. Jedino što svima pričam isto, ali i to će nadam se ubrzo proći. 

Toliko sam puna utisaka i pisala bih još, ali da ne preteram. Neke utiske ću zadržati za sebe.

Mojoj cimerki imam da poručim da mislim na nju, i da se uskoro vidimo.

A do tada, uživanje u Srbiji može da se nastavi...