Poslednji dan 2016. godine

Jutros sam ustala sa bolom u grlu i pomislila "Eto, a pričala si kako se nisi nijednom razbolela u Španiji, kako Španija lepo utiče na tebe." Tako mi i treba kad sam jela sladoled, a vrlo dobro znam da ako zimi jedem puno sladoleda da će me boleti grlo. Ali dobro, šta sad, lečiću se u Srbiji. 

I tako sam ustala, skuvala kafu, sedim na terasi, hvatam poslednje ovogodišnje zrake sunca i "visim" na fejsu i instagramu. Vidim da je u Srbiji prava euforija, dnevne žurke, vidim svoje koleginice sa kojima sam bila prošle godine i odmah me uhvati neka seta. A onda kao šlag na tortu me zove sestra da mi peva i kaže da me voli. Iako nisam tamo, lep je osećaj kad znaš da ljudi misle na tebe!

Ah, da objasnim i španski uticaj. Inače sam jako bolešljiva, svaka dva meseca temperatura, bol u grlu, a ovde nijednom do sad. A i nekako imam više samopouzdanja. Ne znam zbog čega. Valjda kad si toliko daleko od kuće postaneš jači. Kada pričam sa nekim preko skajpa kažu mi da lepo izgledam i da nekako sijam i zračim. Ne znam tačno kakav je to uticaj, ali mi se dopada. Nikad nisam dobijala lepše komplimente. 

I tako je prošlo još 366 dana. Moj osvrt na ovu 2016. godinu. 

Kraj 2015. godine je za celu moju porodicu bio jako težak jer smo izgubili dosta dragih ljudi. Iz tog razloga smo u 2016. godinu namerno ušli nasmejani. Ono što je u prošlosti smo ostavili tamo gde mu je mesto. Prve dane u godini i Božić sam provela u krugu porodice. 

Zatim su januar i februar bili meseci za učenje i polaganje ispita. 

A onda, 29. februara nas je iznenadila jedna devojčica koja je bila toliko nestrpljiva da sačeka još koji dan. 

U martu smo malo više uživali, slavili moj rođendan. Bilo je dosta iznenađenja taj dan. Dobila sam svoj omiljeni cvet sa zaista prelepom posvetom, ali i dalje ne znam od koga. Taj neko bi mogao da mi se javi, bar na kafu da odemo. Bilo je još divnih iznenađenja taj dan. Ahahah, i jedna smešna stvar. Moja sestra već godinama govori kako ima 22 godine, i ja sam ove godine htela da opet slavim 21. rođendan jer sam mlađa od nje. Imala sam svećice broj 1 i 2 jer su ostale od bratovog 12og rođendana. Taman prilika da ih iskoristim. A onda je došla moja mama i donela još jednu svećicu i rekla da ne smem da lažem. 

Krajem marta smo išli i na jedno takmičenje, gde smo se stvarno razočarali. Ali nismo posustali. Opet smo išli na takmičenje u aprilu i tamo smo osvojili 3. mesto. Nažalost, bila sam bolesna i poslednji dan nisam mogla da prezentujem. Moji timsteri su uveče došli do mene i doneli mi poklone. Zaista divni ljudi. 

Vikend pre toga smo bili na vikendici na Fruškoj gori gde sam se rasekla. Posle toga sam morala svaki dan na previjanje i morala sam da držim ruku ispravljenu na gore. Svi su me zadirkivali. Čak i profesori na fakultetu. 

Zatim je došao maj, rođendani meni jako dragih osoba, i Uskrs. Uskrs sam provela pored Dunava sa porodicom. 

Dok sam trepnula eto ga i jun, uči, spremaj ispite. 

A onda je došao i utorak, 12. jun. Na fakultetu je bila prezentacija fakulteta u Haenu u okviru programa Erazmus +. Trebala sam da idem sa drugaricom, ali nisam mogla da ustanem, a i nisam htela da gubim vreme jer sam učila za jedan važan ispit. Drugarica me je nazvala sa rečenicom "hajdemo". I meni i njoj je trebala neka promena, i tako posle 15ak minuta ubeđivanja pristala sam. 

Posle je ona odustala jer je se zaposlila, ali ja nisam. Kad jednom nešto odlučim nema promene. Po tako nekim pitanjima sam, moglo bi se reći, tvrdoglava. 

Skupila sam sve papire i poslala. Samo je par ljudi znalo za to. A onda su usledili najduži dani u mom životu. Čekanje na odgovor, čekanje na mejl. Svaki dan kad sam ustala, videla bih neki mejl. U tom trenutku bi me uhvatila panika. Ali ti mejlovi su bili ili nešto vezano za fakultet ili spamovi. I tako je to trajalo 11 dana. Jedan dan sam ustala i nisam imala nikakav mejl. Baš mi je bilo čudno. U toku dana sam ostavila telefon da se puni, i otišla u drugu prostoriju. Kada sam došla kasnije u sobu, videla sam da imam mejl, samo sam videla Erazmus+ i moje ime. Počela sam da vrištim, skačem i plačem od sreće. Onda sam zvala mamu, sestru, porodicu da im javim. I tako je počela avantura. 11. jula,

Jul i avgust sam provela sređujući i skupljajući papire za vizu.

A onda sam dobila i poziv iz Beograda da dođem po vizu, išla sam sama jer sam morala da učim u vozu za ispit. 

Kad sam položila i poslednji ispit počelo je slavlje, euforija, pakovanje i pozdravi.

I onda prvog septembra, deca kreću u školu, a ja na najbolje putovanje u životu.

Ostale mesece sam opisivala u prethodnim postovima i ne bih se opet ponavljala.

Za kraj mogu da kažem da je ovo bila jedna fantastična godina, puna razloga za slavlje. Upoznala sam dosta divnih ljudi, stekla nove prijatelje i konačno uradila nešto za sebe.

Mislim da nikad nisam bila ponosnija na sebe!

Želim da se zahvalim jednoj osobi koja je moj podstrek i koja je velikim delom zaslužna za moj osmeh. Hvala ti što si uz mene! Naći ćeš i ti nekog da okrene taj ringišpil u tvojoj glavi.

Odoh da spremam večeru. Ovde se slavi Nova godina sa ženama. 

Vama svima želim puno zdravlja i ljubavi, budite mi uvek srećni i nasmejani. Srećna Nova godina!

P.S. (Možda) prvi januar donosi spas. 

Odbrojavanje

I tako smo cimerka i ja ostale same. Ja brojim dane do odlaska kući. Sve mi nedostaje. Uhvatila me je neka nostalgija. Jedva čekam da dođem i legnem u svoj krevet, popijem domaću kafu, popričam sa mojima, dočekam goste na vratima...

Lepo je i ovde u Španiji, daleko od toga da nije. Ali je drugačije. Nekako mi je dosadno. U Srbiji sam navikla da završim sa obavezama na faksu do 2,3 posle podne. Dobro, ima nekad i uveče obaveze ali je uglavnom ovako. Posle toga se bavim vannastavnim aktivnostima jer to je ono što me ispunjava. Ali je ovde nemoguće. Ovde smo ograničeni. Prvo jezikom koji baš i ne razumemo uvek, a onda i vremenom. Jezikom jer ovde pričaju najodvratniji španski koji se može čuti. Pričaju jako brzo, jedu slova, pričaju sebi u bradu. A vremenom jer sam dosta vremena provodila na faksu.

Imali smo i prvu posetu ovde. Bio je cimerkin drug nedelju dana. Uživali smo, provodili se, pili, izlazili. Došlo je vreme da počastim sebe posle najnapornijeg meseca i perioda.

Već se brinem kako ću se spakovati i kako će mi sve stati. Neću nositi sve što sam ponela, ali nekako sam zabrinuta. Ah da, i prvi put ću ići sama avionom. Mada me više brine moje snalaženje na aerodromu od samog leta. Još jedna stvar je granica. Nadam se da neće biti velikih zadržavanja jer sam jako nestrpljiva. Mislim inače sam po prirodi takva, ali posle 4 meseca van kuće, doza nestrpljivosti je porasla. Nestrpljivost za kućom naravno.

Pitam se kako će izgledati moj prvi dan u kući. Jedno sigurno znam. Da će me dočekati najtopliji zagrljaji, najdraži ljudi i najbolji ručak. Ponovo se vraćam u svoj stari život. Na par nedelja. Pitam se kako će se neke stvari odvijati. Muči me dosta pitanja. Ni sama ne znam što se unapred nerviram kad ovde imam još neke stvari da obavim pre puta.

Poslednje dane u Španiji provodim uživajući. Uživam u lepim sunčanim danima, uveče odem u šetnju, koristim dok je još lepo vreme. Novu godinu ću dočekati sa devojkama. Samo žene. Večera pa žurka. Stvarno nisam ljubitelj proslave Nove godine, jer je sve preskupo, a valjda je poenta te noći da budeš sa dragim ljudima. Kada sam kupovala povratnu kartu, danima sam razmišljala da li da se vratim u Srbiju za doček ili ne. Na kraju sam odlučila da ipak ostanem ovde. Kao što sam rekla, nisam ljubitelj ove proslave, prošli doček i nije bio doček (jer ga nisam provela sa onim sa kim sam htela), a i kome se još pruža prilika da dočeka Novu godinu u Španiji.

Nisam još smislila naslov za ovaj post. Počela sam da ga pišem kako bih ubila vreme dok mi se ne osuše nokti. Da, žene su jedino tad besmoćne. Valjda neće ostati bez naslova.

Porodici i prijateljima bih poručila da jedva čekam da ih vidim, zagrlim i da se smejemo zajedno.

Odbrojavanje može da počne. Vidimo se uskoro!

Slava

La Slava es una costumbre serbia, ortodoxa y antigua que representa la celebración del día del santo protector de la familia y supone unos rituales especiales y la preparación de la comida festiva. La Slava es el día en el que todos los miembros de la familia, orando, recuerdan a sus antepasados que celebraron el mismo día del santo protector. Los serbios celebran este día en su hogar, con toda la familia y amigos, comiendo los platos diversos y festivos en la atmósfera festiva.

Slavila se slava i u Španiji. Pripreme su trajale tri dana. U Srbiji mama obično počne tri nedelje ranije jer imamo puno gostiju. A i uvek ima pomoć. Moji cimeri su meni pomogli ove godine. Želela sam da proslavim sa njima i još nekim dragim ljudima odavde.

Volim da slavim slavu. To je jedna od retkih srećnih prilika kada se porodica i prijatelji okupe. U Novom Sadu najviše radimo dan pre slave jer sve treba da bude spremno za sutra. Gosti nam dolaze ceo dan. Prvo dođu stric, ujak, brat, snajka, bratanac, baba, teča i tetka. Tako je uvek. Oni dođu ranije na ručak, a ostali se smenjuju u toku dana, pa sve do uveče. Nekad smo znali i tri dana da slavimo.

Pošto ove godine nisam mogla da budem kod kuće, rešila sam da ovde budem domaćica. Bilo je svega. Dobro, skoro svega. Kupus sam kasno stavila da se kiseli, pa nismo imali sarme, ali su zato punjene paprike bile prva liga. Našla sam i žito u jednoj prodavnici pa je bilo i koljiva. A i kolač sam mesila.  Napravila sam domaću supu, kolače, tortu. Rakije nažalost nema u Španiji, pa smo pili pivo i vino. Cimeri su bili divni i išli su u kupovinu sa mnom da kupim namirnice pre slave.

Gosti su došli i zaista smo lepo jeli. I pili. I družili se i veselili. Lomili smo čaše, igrali kolo, slušali srpsku muziku. Sestra mi je iz Srbije ceo dan slala slike i snimke. A onda smo se i čuli uveče. Svi su me pozdravili i rekli da im nedostajem. Bilo mi je drago što to čujem. Sledeće godine je okupljanje kod moje kuće da cimeri vide kako Pavlovići slave. 

Utisci o Španiji

Evo počeo je već čevrti mesec boravka ovde. Još uvek nemam osećaj kao da sam u Španiji, i dalje imam osećaj kao da sam na odmoru. Samo mi svaki dan sve više fali kuća i dragi ljudi.

Ali do polaska kući imam još da uživam u lepim i sunčanim danima u Španiji. 

Kada dođete u Španiju prvo vas iznenade dve stvari. Njihovo nepoznavanje engleskog jezika i njihova ljubaznost. Ovo prvo je užasno ukoliko ne znate španski. Ali što se tiče ljubaznosti mogu vam reći da nikad nisam upoznala ljubaznije ljude. Jednom prilikom sam bila na fakultetu i čekala svog kordinatora da mi potpiše neki papir. Troje ljudi koji su prošli pored mene su me pitali koga čekam, objasnili mi da čovek ima dve kancelarije i objasnili kako da dođem do druge. Jedan ga je čak zvao da dođe jer ga čekam, a on je došao trkom i još mi se izvinjavao. Bila sam oduševljena. Ovako nešto nisam očekivala. 

Posle su mi rekli da je to zato što sam žensko sa plavom kosom i očima, da muškarcima ne bi baš tako pomogli. Eto prednosti plavih očiju. Mada, nekad privlače puno pažnje. Prvih par dana mi je badi skretao pažnju da me svi gledaju i da mogu bukvalno da biram, ali ja nisam obraćala pažnju na to. Sve dok prvi put nisam izašla sama sa devojkama. Već su mi pre toga skretali pažnju da se čuvam Španaca jer su jako navalentni i napadni i da je bolje da se družim sa drugim Erazmusovcima. U izlasku sam to i videla. Nije se ništa desilo, samo bude neprijatno. Znaju nekad i na ulici u sred bela dana da budu napadni, ali sreća pa odu kad im kažem da ih ne razumem. 

Što se tiče Španaca i Španknja, mogu da kažem da su im žene jako lepe, uvek doterane i sređene i negovane. Ali imaju jednu manu. Neću vam reći koju, otkrijte jednom sami. Momci su za moju ukus previše sređeni i nalickani. Npr briju noge! Užasavam se kad to vidim. Ne rade to svi, ali velika većina da. Valjda je sve stvar ukusa. Imam jednu drugaricu za koju znam da bi otkinula na Špance, jer ona voli crne momke sa bradicom. Za Špance mogu da kažem da su beskrajno simpatični i šarmantni. Da, naletećete i na budale, ali i na zaista fine i pristojne momke.

Još jedna tipična stvar za Španiju - siesta. Da, leti na plus 45, 50 stepeni razumem zato ne rade od 14-18h, ali zimi ne. Teško je kad krenete u prodavnicu, a on ne radi. Još uvek mi je teško da se naviknem na to. Ah da, imaju i milion praznika i neradnih dana. Ponekad pomislim da su lenji, ali mi se sviđa kad ne moram da idem na predavanja. 

Ono što mi se sviđa je što su jako vezani za porodicu, Nedeljom možete da vidite celu porodicu na okupu u nekom pabu na večeri. Što se tiče porodice odoh da se družim sa mojom porodicom ovde. Do čitanja...

Osećanja

Došli smo i do jedne malo škakljive teme. Ali ću biti iskrena i otvoreno vam reći sve.

Kao što sam već ranije, nikad se nisam odvajala od svoje porodice. Najduže što smo bili odvojeni je dve nedelje, kad sam išla na letovanje i to je to. Od mojih ukućana, pri tom mislim na moju porodicu u Srbiji, mislim da mlađoj sestri uopšte ne falim jer sada ima sobu samo za sebe. Za najmlađeg brata ću biti najbolja sestra ako donesem neki poklon. Sa mamom se čujem skoro svaki dan, često je zovem da mi pošalje neki recept ili slično. Njoj moj odlazak nije teško pao, zna da mi je ovde lepo. Najteže je pao tati. Ne znam što, nikad nisam bila tatina devojčica pa mi je to malo čudno.

Ali ga razumem. I meni ponekad teško pada. Prvih par dana ovde sam se okretala na ulici, očekujući da ću videti neko poznato lice. Onda bih se vratila u realnost i rekla sebi "Ne poznaješ nikoga ovde." Ali se to izmenilo vremenom, sad na ulici srećem poznate ljude. Ali bih i dalje želela da vidim lice svoje kume, najboljeg druga, drugarica, kolega. Ima jedna osoba sa kojom sam navikla da se dopisujem svaki dan, nekad i po ceo dan, a to sad ne mogu. Ako mi verujete, ni ne znam o čemu se toliko dopisujemo, ali žene k´o žene, uvek imaju neku temu. Nedostaju mi pozivi, nekad i kasno uveče "Aj na pivo" ili "Aj do grada, imam nešto da ti pričam". Fali mi da se smejem glupostima, da pravim čudne face, da se posvađam, da se pravim da se svađam, da prošetam gradom, da prošetam pored Dunava...

Prvih mesec i po dana nisam ni bila svesna da sam u Španiji. Sve mi je izgledalo kao neki poduži odmor. I sada mi nekad tako izgleda. 

Najviše mi nedostaju dragi ljudi uveče. Valjda je to uvek tako. Posle napornog dana legneš i počneš da razmišljaš o svemu, svakome, šta bi bilo da nisam došla ovde, kome nedostajem, kome falim da mi se izjada, kome falim da samo provodi vreme sa mnom, kome fale moje glupe šale...

Sa porodicom i par prijatelja se redovno čujem preko skajpa, ali bih volela da čujem glas od još nekih dragih ljudi. 

Nekad se i rasplačem. Brat i njegova devojka su imali zadatak da mi šalju slike sa rođendana našeg sestrića. Želela sam da se osetim kao da sam tamo, kao da ništa ne propuštam, a izazvalo je sasvim suprotan efekat. Tu noć sam sedela i plakala.

Postoje neke stvari od kojih ne možete pobeći, koje vas proganjaju iako ste kilometrima daleko. Nekad daljina ne znači ništa, a znači sve. Ja sam mislila da ako sam daleko da ću moći da prebrodim nešto, ali sam bila u zabludi. Nije dovoljna daljina. Dovoljna je volja. A to je ono što mi ne manjka.

P.S. Nije tačno da se Balašević sluša kad si tužan ili slično. Ja ga slušam i kad sam tužna i kad sam vesela. Ovim putem želim da se izvinim mojim cimerima jer stalno slušam Balaševića, a oni ga ne vole. Sorry cimeri. Volem vas! :D