Dani u Srbiji

Pa evo malo da vam opišem kako se provode dani u Srbiji.

Što bi moj najmlađi brat rekao - samo skitam.

Par dana sam glumila dadilju sestriću, i moram da priznam da sam zaista uživala. Pošto je jako mali, bojala sam se da me nije zaboravio. Ali nije. I dalje sam "keka" i dalje se najviše mazimo. Zaista mi je nedostajalo da ga vidim, "maltretiram", ili on mene. 

Zatim je usledila srpska Nova godina koju sam provela i dočekala sa jednom meni jako dragom osobom. Igralo se, plesalo, slavilo, ljubilo u ponoć. Mislim da dugo nisam bila tako nasmejana.

A onda su usledili sastanci na faksu organizacije čiji sam član.Tako mi je bilo drago kada sam čula šta su sve uradili i postigli dok nisam bila tu, ali sam istovremeno i bila malo tužna jer mi sve to nedostaje. Bila sam i na sastanku komunikacionog tima svog departmana, upoznala nove članove. Malo mi je teško jer sam bila zadužena za društvenu mrežu kojoj ne mogu da pristupim, ali sam uvidela da mogu da radim nešto drugo. Ali sve to kad prođe ispit. Da, imam ovde jedan ispit za koji trenutno učim i nadam se da ču ga položiti. Držite mi fige!

Bila sam i na koncertu svog omiljenog pevača. Pevao je neke meni jako lepe i drage pesme, ali nije sve. Eh, da ima vremena da otpeva sve svoje pesme ja bih sedela i slušala. Ali to je nemoguće. Obećao nam je da više neće praviti tako duge pauze između koncerata i da ćemo se malo češće družiti.

Posle toga sam bila kod koleginice na slavi i rođendanu. Nedostajalo mi je da se opustim, smejem i uživam sa njima. Pile smo do kasno u noć, ali mislim da je najzanimljivije bilo u busu (putovale smo po 45 minuta u oba pravca na minus 10) gde smo se toliko smejale i lupale gluposti.

I izašla sam konačno i to na srpsku muziku. Doduše prvi put na tamburaše. Nisam ni znala da mi toliko nedostaju. A par dana kasnije i na drugov rođendan, na naše staro dobro mesto. 

Opet se malo bavim papirologijom zbog menjanja ugovora o učenju, ali šta da se radi. Kad jednom prođete to već znate kako ide i nije toliko komplikovano, samo oduzima vreme.

Karta je kupljena. Pozdrava i ispraćaja kao prvi put neće biti jer znam da bi mi opet bilo teško.

U stvari mislim, ma znam da će mi sada biti teže kad budem odlazila. Svašta se promenilo u mom životu za ovih skoro mesec dana. A svašta sam i naučila. 

Mojoj porodici imam da poručim da su mi jako falili. Da se smejemo, družimo, igramo, svađamo, pijemo, pravimo gluposti...

Bolje vas našla!

Posle dugog i napornog puta sam konačno stigla. U Srbiji me je dočekala hladnoća. A kažu mi i da sam donela sneg kad sam došla. 

Prvo što me je iznenadilo je bila hladnoća. Znala sam da je hladno, ali baš toliko - ne! 

Prvo sam videla tatu, mamu, brata, sestru, pa kumu. Drugi brat je došao uveče sa devojkom sa Zlatibora, a starija sestra sutradan. 

Imala sam najbolji doček. Slatko, kafa, rakija, doručak, pa onda prase. Vruće. Baš onako kako volim.

Posle sam morala malo da prilegnem jer sam bila umorna od puta. Put je trajao skoro 24 časova, a jako sam malo spavala. Tek posle drugog dana sam uspela da se naspavam. Ta prva dva nisam izašla iz kuće. Samo sam dočekivala goste. Pored kume, među prvima su došli da me vide sestrić, sestra, ujna, zet, drugarice, drugovi... Svi su se obradovali poklonima koje sam donela. Ne volim da dolazim praznih ruku sa tako dalekog puta. Mada, to je to. Posle drugog semestra nema poklona. I ja sam dobila poklone. Dosta poklona. 

Treći dan sam morala da izađem iz kuće. Naravno u pitanju je bila neka papirologija koja je morala da se reši. Taj dan sam otišla do centra i to na čaj jer sam se razbolela i počela da pijem antibiotike. 

Za Badnji dan sam bila kod kuće. Zaista je bila praznična atmosfera. Posle 4 meseca sam konačno osetila toplinu doma I mogu reći, jako mi je nedostajala. Uveče sam išla sa sestrićem i mlađom sestrom da korinđam, naravno svi smo bili usklađeni. A i dosta dece je dolazilo kod nas da peva Božićne pesme. Uveče sam otišla u crkvu sa mamom i sestrom, odslušala liturgiju, zapalila sveće. Tada sam shvatila da ni ne znamo da cenimo ono što imamo. A trebali bismo.

Za Božić sam išla kod strica na selo. Bila sam i položajnik. Bio je ove godine hladan i beo Božić. Mama je za Badnje veče pravila česnicu. Da, za Badnje veče. Jer je tako naučila. Ali ne pravi vojvođansku česnicu sa grožđicama, nego slanu, kao pogaču, kao na jugu. Izvukla sam i dinar iz česnice. Za mene je ova godina stvarno dobro počela. 

Onda sam jedan dan otišla do faksa, malo da prošetam, da vidim kolege. Bili su iznenađeni što me vide, nisu me očekivali.

Dane provodim završavajući neke projekte, uveče, što bi moj mlađi brat rekao, samo idem negde. Bila sam i na slavi kod najboljeg druga. Stvarno je bilo divno. Nedostajale su mi slave, hrana, ljudi...

Za vikend je srpska Nova godina, tu ću, nadam se, otići u neki izlazak. Nedostaje mi i srpska muzika, i naravno kafana. Ali ne ove fensi kafane, nego prava kafana. Sve to moram da obiđem dok sam ovde. 

Skupila sam i hrabrosti i prošetala do Dunavskog parka. Bila sam već par puta u centru, ali mi se po hladnoći i snegu činio daleko. Bilo je hladno i kada sam išla ali je vredelo. 

Čudno mi je kada sretnem komšije, kolege, drugare, ljude koje nisam dugo videla i svi se obraduju kad me vide, pitaju me kako mi je u Španiji, kažu kako im je drago zbog mene i slično. Poprilično sam iznenađena. Jedino što svima pričam isto, ali i to će nadam se ubrzo proći. 

Toliko sam puna utisaka i pisala bih još, ali da ne preteram. Neke utiske ću zadržati za sebe.

Mojoj cimerki imam da poručim da mislim na nju, i da se uskoro vidimo.

A do tada, uživanje u Srbiji može da se nastavi...