Osvrt na 2017. godinu

Šta reci za godinu koja je bila jedna od najboljih u mom životu.. 

Kažem jedna od jer je i 2016. bila jako dobra. Naravno zbog Erazmusa.

Ali 2017. je bila nestvarna. Kao što sam već pisala i opisivala bila sam na Kanarskim ostrvima što je za mene bilo klinački san. To je tako zvučalo nestvarno, dok nisam sletela u grad sa najpovoljnijom klimom na svetu. Ne bih opet o ovome da pišem..

Najveće iznenađenje je bio Madrid. Grad koji očarava. 

I naravno ostvaren san da odem u Barselonu. Reči mi fale da opišem Sagradu i svoja osećanja kad sam je videla. A poprilično sam brbljiva.

Erazmus se završio ali mi je doneo lepo iskustvo i upoznala sam divne i dobre ljude. Jedino mi je žao što ih neću videti sve na jednom mestu. Pre svega mi fale moji cimeri i osobe sa kojima smo se najviše družili tamo. Da ne kažem osobe koje "nam nisu izlazile iz kuće". Na ovo ne gledajte loše jer je meni uvek puna kuća i obožavam to! 

Volim da putujem i ovu godinu ću svakako po tome pamtiti. Da ne kažem da sam bila na moru 4 ili 5 puta. Obožavam ovu godinu zbog toga. Nerha, Barselona, Valensija i Pereljonet, Kanarska... Možda je bilo još nečega, ali se trenutno ne sećam. Jedino me nervira što nisam bila toliko crna! Ne znam kako ali ove godine mi se baš nije dalo da pocrnim. A inače jako lako i brzo pocrnim. Nemojte da vas plava kosa i oči zavaraju. Crnim kao ciganče. Osim ove godine. 

I Mađarska, odnosno Budimpešta. Kakav grad. Trg heroja, Vaci, Lančani most, Parlament, vožnja brodićem po Dunavu i osvetljen grad.. Još samo da kiša nije padala. Ali dobro, nije sve u životu savršeno. O hrani ne pišem jer mi je prababa Mađarica tako da se kod mene u kući često spremaju mađarska jela.. Ne želim opet ni o svojim kulinarskim sposobnostima.

Ove godine sam i diplomirala. Neverovatan osećaj. Ali kakav je tek osećaj kad vas neko toliko nahvali. Dok su članovi komisije komentarisali moj rad i postavljali mi pitanja oči su mi bile pune suza. Zaista se sav moj rad i trud isplatio. Nikad u životu nisam bila ponosnija na sebe! 

I imam pravo to da kažem jer ova mi je donela i neke jako teške trenutke. Trenutke koji su me slomili.

Pošto je ovo moj osvrt na 2017. godinu to ne mogu da preskočim. Ni ne znam šta bih pisala o nekima o kojima ne želim da pišem i da ih spominjem. Samo ću vam reći da sam se razočarala u ljubav, sebe jer sam dozvolila da mi neko drugi bude na prvom mestu, i u "prijatelje". Nisu slučajno pod navodnicima. 

Ali sam naučila i izbacila smeće iz svog života. I osećaj je jako dobar. Sad sam okružena pravim ljudima. Onim koji su mi uvek bili podrška i koji su uvek bili tu za mene. I hvala im na tome. 

I ne mogu da opet ne spomenem osobu koja mi je pokazala da zaslužujem više od onoga što sam dobijala. Osobu koja je sastavila ono što su drugi slomili. Hvala ti beskrajno na tome!

Kod kuće sam uplovila u svoje prethodne obaveze. Komunikacioni tim i preduzeće (ne pravo, ali kao da jeste). Dve stvari koje mene ispunjavaju, moja strast. Obožavam to. Mnogi mi prebacuju jer zbog toga nemam vremena za druženja, kafenisanja, nemam ni nikakve prihode, ali mislim da sam dobila koliko sam uložila, ako ne i više. Radim sa divnim ljudima, radim nove stvari, stičem još više znanja  i iskustva. Ali postoji jedna bitnija stvar od toga, a to je poverenje koje baš ti ljudi kojima sam okružena imaju u mene. A to se ne stiče preko noći. 

Ova godina zaista jeste bila jedna od najboljih. Puna smeha, suza, lomova, putovanja, uzbuđenja...

I kakva god da je, gledam je kao životnu lekciju. 

"I po tome ću je, eto pamtiti..."

Erazmus u mom gradu

Kao što sam već rekla Erazmus ne prestaje po izlasku iz aviona i vraćanju kući.

Samo se nastavlja...

Moj se nastavio tako što sam se prijavila da budem Buddy. Ljudi me često pitaju šta je to, odnosno ko je to. Ukoliko neko želi da postane badi prijavi se pomoću nekog linka. Tako je bar kod nas. Posle vam dodeljuju vašeg badija. Uvek postoji neko koga ćemo eto sad nazvati domaćinom. To je osoba koja treba da pomogne osobi koja dolazi. Da joj pomogne da pronađe stan, provede je kroz grad, odvede do fakulteta, pokaže i noćni život... Osoba koja dolazi možda ne zna jezik,  ili ga ne zna toliko dobro, i sasvim sigurno ne poznaje zakon, šta mora da uradi odmah po dolasku u stranu državu. 

Zato je tu badi domaćin. Ukoliko neko dolazi u stranu zemlju sam badi je prvo poznato lice tu. Prvi kontakt, prvi prijatelj, prva podrška.

Ja nisam imala sreće sa badijem. Mislim ne poznajem dečka, nikad se nismo ni upoznali pa ne bih baš da govorim loše o njemu. Ali smatram da se nije potrudio toliko koliko je mogao. Iz tog razloga sam dobila drugog badija kog jako volim i smatram prijateljem. I drago mi je što je baš on bio moj badi.

Ta osoba je meni bila uzor za badija. Htela sam da mene moj badi tako doživljava. Da uvek budem tu i pomognem sve što treba. Mogu vam reći da uopšte nije lako kao što izgleda. Oduzima vremena, pogotovo na početku, dok tražite stan, idete u policiju... Posle počinju žurke. Iskreno u početku sam bila redovna na žurkama, ali posle nekog vremena to se proredi. Takođe, u početku bude jako zanimljivo da upoznajete nove ljude. Ali posle nekog vremena već sve znate, vaše obaveze ne mogu da trpe, nemate toliko vremena. Trudim se da održim kontakt. 

Moj badi je bio i kod mene na slavi. Oduševio se. Pićem, hranom, muzikom, atmosferom. Ali najveće oduševljenje je bila ni manje ni više nego sarma. Nisam brojala, ali dečku su se baš svidele. Skoro je spominjao da od tada nije nigde naišao na sarmu. I da je obožava. Pozvala sam ga da dođe opet kod mene kući na maminu sarmu. Tj nije samo mamina, i ja sam joj pomagala u spremanju.

Erazmus žurke se nastavljaju, mada nešto ređe i skromnije jer nema "Erazmus novca".
Sad su se svi vratili kućama da proslave Božić u krugu porodice. Dalje nastavljamo kad se vrate...

Zašto opet Erazmus?

Ovo se verovatno pita većina mojih prijatelja, drugova i moja porodica. Čak me je tata pitao: "Pa nije valjda tamo lepše?"

Pa i jeste i nije. Tamo je bolje jer mi Srbi dobijemo lepu stipendiju, za više nego pristojan život. Nijednom do sada, na svom prethodnom Erazmusu, se nisam brinula oko plaćanja računa u prodavnici. I svaki put sam mogla sebi da kupim šta sam htela. 

Pošto sam osoba koja organski ne podnosi šoping, nisam "bacala" pare na to. Naravno da sam kupovala ono osnovno što mi treba - patike, kaput, haljinu (ženama uvek treba nova haljina). Kupovala sam i ono što mi nije toliko potrebno (neću umreti ako to nemam) jer sam mogla i želela. Ukoliko šetam gradom i vidim u izlogu nešto što mi se svidi, uđem, probam i kupim. Tako ja funkcionišem. Mrzim da idem po prodavnicama i gledam stvari. To mi je gubljenje vremena. 

Da se vratimo što (ni)je tako lepo na Erazmusu. 

Pa lepo je što takođe imate novca za putovanja i možete da putujete gde želite. Da posetite grad koji ste od malena hteli da posetite, da gledate najlepši zalazak sunce, da gledate buđenje grada... Možete da ostvarite neki klinački san.

Lepo je vreme. Baš ne volim zimu. Ustvari ne volim hladnoću, bljuzgavicu i kada moram slojevito da se obučem. Ali volim jako novogodišnje i Božićne praznike i volim da ih provodim u krugu svoje porodice. Volim palme i more i zalaske sunca u 10 sati uvece.

Takođe volim da sama sebi kuvam, perem veš, peglam. Volim da sam svoj čovek. To doprinosi da osetim samopuzdanje. Da, mogu to i kod kuće da radim, nije da ne mogu. Ali ne moram. I nas ima toliko u kući da ima dana kada je mašina stalno uključena. 

Još jedna prednost je što pričate sa drugim ljudima, na drugim jezicima o drugim kulturama. Ali o tome neću opet da vas zamaravam. Pisala sam o tome pre. 

Ono što svakako nije dobro je što sam daleko od porodice i prijatelja. Falili su mi. U početku mnogo, ali sam se kasnije već privikla. Znala sam da kad se sve završi da ćemo se opet videti i družiti. 

Falila mi je hrana, odnosno ono što ne može da se napravi ili nabavi tamo. A može svašta, i pravila sam. Vrsna sam kuvarica. Eh, neki sad misle: "Evo je, sama sebe hvali", ali ko još kiseli kupus na terasi da bi pravio sarme. I da, bile su dobre. Nestale u roku od pola sata. A sve sam mislila da sutra neću morati da kuvam ručak. Falila je vegeta, plazma, ali to može da se donese od kuće i uživa na kratko. Falila je prasetina, rakija i kafana. Dobri su izlasci u Španiji, ali nekad kafana toliko fali. Da se oseti srpski provod, mentalitet i pesma. 

Zašto opet Erazmus?

Opet Erazmus jer mislim da nisam proživela sve što sam trebala. Opet jer sunca, mora, putovanja, pričanja drugih jezika, isprobavanja jela, pića...nikad dosta.

Opet Erazmus zato što ko je jednom Erazmusovac, to je ceo život!

Nova ja

Sada bih trebala da pravim jednu prezentaciju za sutra, ali mi je drugarica poslala link jednog bloga. Pročitala sam jednu objavu sa tog bloga koja me je navela na razmišljanje i želju da i ja napišem objavu. Prezentaciju ću raditi noćas. Duga je noć.

Već neko vreme ostajem zatečena ponašenjem ljudi oko sebe. Sve vreme se pitam šta se to dešava. Ali sam skapirala. Odrasla sam. I postala nova ja. Bolja ja.

Neki od vas se možda smeju ali zaista je tako. Osoba koja uđe u avion i ode na razmenu i osoba koja se vrati više nisu ista osoba. A problem je što ljudi to ne razumeju. Ili možda neće.

Šta se to promeni na Erazmusu?

Promene se vaše životne navike. Sada više ne razmišljate o novcu na isti način kao i pre. Bar ja ne. Ovde imam stipendiju i imam uvek nešto novca za sebe ali ne razmišljam svaki dan da li je u kući skuvan ručak, da li treba kupiti prašak za veš ili slično. Na razmeni itekako razmišljate o tome. Neki koji žive sami ili u domu su već ovo iskusili ali ja nisam. I nije isto. Oni koji žive odvojeno od svoje porodice tokom studija mogu da posete tu istu porodicu kad žele, ili kad mogu. Na Erazmusu je problem što biste vi možda i želeli da vidite svoju porodicu, a između vas stoji par hiljada kilometara i skup put. I eto, ukoliko odete na razmenu koja traje 9 meseci možda i dođete kući jednom u tom periodu.

Još jedna stvar koja se promeni je vaše mišljenje o vašem obrazovanju. Razmišljate koliko ste dobili, koliko ste izgubili. Stalno nešto vagate, razmišljate šta ste novo naučili, šta ste propustili da naučite. Ali nemojte da postane toliko bitno. Sve ima svoje prednosti i svoje mane. Bez obzira šta ste izgubili dobili ste šansu koju vaše kolege nisu. Nebitno iz kojih razloga.

Zatim se promeni vaše viđenje drugih ljudi. Vama dragih prijatelja. Neki njihovi problemi, koji su vam se možda pre činili velikim i ozbiljnim, postanu NEBITNI. Zapitate se oko čega se ljudi nerviraju u životu. I da, to vam kaže osoba koja se dosta nervira. 

Sad sam upravo skontala da se skoro uopšte nisam nervirala na svom Erazmusu. Možda zato što su oko mene bili novi ljudi, novo okruženje. I svi smo bili slični, svi sa sličnim problemima u stranoj zemlji. Shvatite da ste 9 meseci živeli sa nekim ljudima, a nijednom se niste posvađali. A kod kuće se često "pokačite" sa nekim. Mnogo više volim sebe na Erazmusu nego kod kuće. Tamo sam nasmejana uvek, srećna, ne nerviram se toliko. I zaista mi je teško pišući ovo. Ovo ne znači da sam kod kuće depresivna ili nesrećna. Samo sam dosta zrelija od drugih. A to niko ne razume. Osim ljudi koji su isto ovo iskusili...

Posle Erazmusa vi se druga, nova osoba koja se vraća u svoj stari život. I jako vam je teško da se priviknete na to. U početku pogotovo. I nikad se ne naviknete na svoj stari život. Pokušavate da ga prekrojite da bude po vašoj novoj meri. Ali ne ide. I ne odustajte. Jednom ćemo naći taj balans. 

Toliko misli mi se mota po glavi. Sećam se ispijanja kafe na terasi, svoje sobe, puta do faksa, drveća pored železničke stanice, džogiranja u parku, putovanja... Ovoga se prisećate i kada vas onako žestoko "pukne" nostalgija i počnete da pregledate slike i prisećate se događaja.

I nedostaju vam ljudi. Isto onako kako su vam nedostajali vaši prijatelji i porodica sada vam nedostaje vaša Erazmus porodica. I tako pokušavate da održite kontakt sa dragim ljudima. Imate pozive da dođete u Španiju, Italiju, Argentinu, a vi se razmišljate "Kako?". Jednog dana sigurno. Ako se u međuvremenu ne zaboravimo. A nadam se da me neke osobe neće zaboraviti. Nažalost, bude i onih sa kojima više nemate kontakt. Zbog nekih vam bude žao, a zbog nekih ste jednostavno ravnodušni. 

U svom domu, svom okruženju, gradu ne nalazite na razumevanje drugih ljudi. Meni stalno prebacuju što stalno spominjem događaje sa svog Erazmusa. I baš me briga. Prebacujte koliko želite. Žao mi je što ne možete da me razumete. I što nećete. Ali nemojte da se iznenadite kada se budemo odaljili. I to ne zbog mene, nego zbog vas. Jer niste ni pokušali da me razumete. 

Svima koji žele da odu na Erazmus kažem da treba da odu. Jer je to zaista najbolja odluka koju sam donela u životu i zbog koje nikad neću žaliti. 

Volim novu sebe i volim što duboko u sebi znam da imam i drugi dom, drugi grad, drugu klupu...

Nastavak priče

Ostala sam vam dužna ostatka priče. I izvinjavam se na čekanju. Ovde sam "upala u mašinu". Od papirologije posle razmene, pisanja diplomskog rada i odbrane, upisa na master, itd. Opet sam aktivna u timovima i organizacijama u kojima sam radila pre razmene i to mi oduzima puno vremena. Nekim danima spavam i par sati, ali neću da kukam. Sama sam to birala, i sebi nabacivala obaveze. Ali i zaista volim to što radim i uživam u tome.

Pa da počnemo od papirologije. Mesec i po dana smo čekali transkripte ocena. Kada su stigli opet smo ih čekali jer nam niko nije javio da su stigli jer nisu stigli onima kojima su trebali. Da ne dužim priču. Uglavnom, diplomirala sam dva meseca kasnije od pretviđenog što me je jako iznerviralo, ali nisam ništa mogla da učinim povodom toga. Diplomski sam pisala otprilike mesec dana. Ne bukvalno mesec dana. Jedan dan napišem 10 stranica, onda sedam dana ne pišem ništa jer ne znam kako bih rekla, šta bih pisala i slično. I tako je prošlo mesec dana. Diplomirala sam na petak 13. što i nije ispalo loše jer mi petak 13. nije baksuzan dan, već naprotiv srećan. A i 13 mi je srećan broj.

Posle toga sam upisala master studije. Sada se verovatno pitate kakve ovo ima veze sa temom mog bloga. Ali ima. Ovde sam postala badi, i to ni manje ni više nego jednom Špancu. Ovde ima, čini mi se, oko pedesetak Erazmusovaca i volim da ponekad izađem sa njima. Volim da se družim sa ljudima, a i volim da pričam na drugim jezicima. To gledam i kao vežbu. Svi znamo da ukoliko neki jezik dugo ne govorimo i ne upotrebljavamo da se zaboravi.

Postoji nešto što mi koji smo bili na razmeni zovemo depresija posle Erazmusa. I da, to postoji. To je ono kad se vratite kući, pa se vratite u svoju normalu, vaš stari život. Samo je sad problem što ste odrasli. Pa to baš i ne ide zajedno. Ali dobro, prilagođavamo se. Da, zaista sam odrasla na razmeni. Sada razmišljam drugačije, postala sam samostalnija.

Još jedan razlog zašto je sve ovo povezano sa temom mog bloga je to što opet razmišljam da idem na razmenu. O tome ću uskoro napisati još jedan post. Kako sad izabrati destinaciju i šta mi se sve "mota" po glavi.

Do čitanja...