Ostala sam vam dužna ostatka priče. I izvinjavam se na čekanju. Ovde sam "upala u mašinu". Od papirologije posle razmene, pisanja diplomskog rada i odbrane, upisa na master, itd. Opet sam aktivna u timovima i organizacijama u kojima sam radila pre razmene i to mi oduzima puno vremena. Nekim danima spavam i par sati, ali neću da kukam. Sama sam to birala, i sebi nabacivala obaveze. Ali i zaista volim to što radim i uživam u tome.
Pa da počnemo od papirologije. Mesec i po dana smo čekali transkripte ocena. Kada su stigli opet smo ih čekali jer nam niko nije javio da su stigli jer nisu stigli onima kojima su trebali. Da ne dužim priču. Uglavnom, diplomirala sam dva meseca kasnije od pretviđenog što me je jako iznerviralo, ali nisam ništa mogla da učinim povodom toga. Diplomski sam pisala otprilike mesec dana. Ne bukvalno mesec dana. Jedan dan napišem 10 stranica, onda sedam dana ne pišem ništa jer ne znam kako bih rekla, šta bih pisala i slično. I tako je prošlo mesec dana. Diplomirala sam na petak 13. što i nije ispalo loše jer mi petak 13. nije baksuzan dan, već naprotiv srećan. A i 13 mi je srećan broj.
Posle toga sam upisala master studije. Sada se verovatno pitate kakve ovo ima veze sa temom mog bloga. Ali ima. Ovde sam postala badi, i to ni manje ni više nego jednom Špancu. Ovde ima, čini mi se, oko pedesetak Erazmusovaca i volim da ponekad izađem sa njima. Volim da se družim sa ljudima, a i volim da pričam na drugim jezicima. To gledam i kao vežbu. Svi znamo da ukoliko neki jezik dugo ne govorimo i ne upotrebljavamo da se zaboravi.
Postoji nešto što mi koji smo bili na razmeni zovemo depresija posle Erazmusa. I da, to postoji. To je ono kad se vratite kući, pa se vratite u svoju normalu, vaš stari život. Samo je sad problem što ste odrasli. Pa to baš i ne ide zajedno. Ali dobro, prilagođavamo se. Da, zaista sam odrasla na razmeni. Sada razmišljam drugačije, postala sam samostalnija.
Još jedan razlog zašto je sve ovo povezano sa temom mog bloga je to što opet razmišljam da idem na razmenu. O tome ću uskoro napisati još jedan post. Kako sad izabrati destinaciju i šta mi se sve "mota" po glavi.
Do čitanja...
Pa da počnemo od papirologije. Mesec i po dana smo čekali transkripte ocena. Kada su stigli opet smo ih čekali jer nam niko nije javio da su stigli jer nisu stigli onima kojima su trebali. Da ne dužim priču. Uglavnom, diplomirala sam dva meseca kasnije od pretviđenog što me je jako iznerviralo, ali nisam ništa mogla da učinim povodom toga. Diplomski sam pisala otprilike mesec dana. Ne bukvalno mesec dana. Jedan dan napišem 10 stranica, onda sedam dana ne pišem ništa jer ne znam kako bih rekla, šta bih pisala i slično. I tako je prošlo mesec dana. Diplomirala sam na petak 13. što i nije ispalo loše jer mi petak 13. nije baksuzan dan, već naprotiv srećan. A i 13 mi je srećan broj.
Posle toga sam upisala master studije. Sada se verovatno pitate kakve ovo ima veze sa temom mog bloga. Ali ima. Ovde sam postala badi, i to ni manje ni više nego jednom Špancu. Ovde ima, čini mi se, oko pedesetak Erazmusovaca i volim da ponekad izađem sa njima. Volim da se družim sa ljudima, a i volim da pričam na drugim jezicima. To gledam i kao vežbu. Svi znamo da ukoliko neki jezik dugo ne govorimo i ne upotrebljavamo da se zaboravi.
Postoji nešto što mi koji smo bili na razmeni zovemo depresija posle Erazmusa. I da, to postoji. To je ono kad se vratite kući, pa se vratite u svoju normalu, vaš stari život. Samo je sad problem što ste odrasli. Pa to baš i ne ide zajedno. Ali dobro, prilagođavamo se. Da, zaista sam odrasla na razmeni. Sada razmišljam drugačije, postala sam samostalnija.
Još jedan razlog zašto je sve ovo povezano sa temom mog bloga je to što opet razmišljam da idem na razmenu. O tome ću uskoro napisati još jedan post. Kako sad izabrati destinaciju i šta mi se sve "mota" po glavi.
Do čitanja...
No hay comentarios:
Publicar un comentario