Nova ja

Sada bih trebala da pravim jednu prezentaciju za sutra, ali mi je drugarica poslala link jednog bloga. Pročitala sam jednu objavu sa tog bloga koja me je navela na razmišljanje i želju da i ja napišem objavu. Prezentaciju ću raditi noćas. Duga je noć.

Već neko vreme ostajem zatečena ponašenjem ljudi oko sebe. Sve vreme se pitam šta se to dešava. Ali sam skapirala. Odrasla sam. I postala nova ja. Bolja ja.

Neki od vas se možda smeju ali zaista je tako. Osoba koja uđe u avion i ode na razmenu i osoba koja se vrati više nisu ista osoba. A problem je što ljudi to ne razumeju. Ili možda neće.

Šta se to promeni na Erazmusu?

Promene se vaše životne navike. Sada više ne razmišljate o novcu na isti način kao i pre. Bar ja ne. Ovde imam stipendiju i imam uvek nešto novca za sebe ali ne razmišljam svaki dan da li je u kući skuvan ručak, da li treba kupiti prašak za veš ili slično. Na razmeni itekako razmišljate o tome. Neki koji žive sami ili u domu su već ovo iskusili ali ja nisam. I nije isto. Oni koji žive odvojeno od svoje porodice tokom studija mogu da posete tu istu porodicu kad žele, ili kad mogu. Na Erazmusu je problem što biste vi možda i želeli da vidite svoju porodicu, a između vas stoji par hiljada kilometara i skup put. I eto, ukoliko odete na razmenu koja traje 9 meseci možda i dođete kući jednom u tom periodu.

Još jedna stvar koja se promeni je vaše mišljenje o vašem obrazovanju. Razmišljate koliko ste dobili, koliko ste izgubili. Stalno nešto vagate, razmišljate šta ste novo naučili, šta ste propustili da naučite. Ali nemojte da postane toliko bitno. Sve ima svoje prednosti i svoje mane. Bez obzira šta ste izgubili dobili ste šansu koju vaše kolege nisu. Nebitno iz kojih razloga.

Zatim se promeni vaše viđenje drugih ljudi. Vama dragih prijatelja. Neki njihovi problemi, koji su vam se možda pre činili velikim i ozbiljnim, postanu NEBITNI. Zapitate se oko čega se ljudi nerviraju u životu. I da, to vam kaže osoba koja se dosta nervira. 

Sad sam upravo skontala da se skoro uopšte nisam nervirala na svom Erazmusu. Možda zato što su oko mene bili novi ljudi, novo okruženje. I svi smo bili slični, svi sa sličnim problemima u stranoj zemlji. Shvatite da ste 9 meseci živeli sa nekim ljudima, a nijednom se niste posvađali. A kod kuće se često "pokačite" sa nekim. Mnogo više volim sebe na Erazmusu nego kod kuće. Tamo sam nasmejana uvek, srećna, ne nerviram se toliko. I zaista mi je teško pišući ovo. Ovo ne znači da sam kod kuće depresivna ili nesrećna. Samo sam dosta zrelija od drugih. A to niko ne razume. Osim ljudi koji su isto ovo iskusili...

Posle Erazmusa vi se druga, nova osoba koja se vraća u svoj stari život. I jako vam je teško da se priviknete na to. U početku pogotovo. I nikad se ne naviknete na svoj stari život. Pokušavate da ga prekrojite da bude po vašoj novoj meri. Ali ne ide. I ne odustajte. Jednom ćemo naći taj balans. 

Toliko misli mi se mota po glavi. Sećam se ispijanja kafe na terasi, svoje sobe, puta do faksa, drveća pored železničke stanice, džogiranja u parku, putovanja... Ovoga se prisećate i kada vas onako žestoko "pukne" nostalgija i počnete da pregledate slike i prisećate se događaja.

I nedostaju vam ljudi. Isto onako kako su vam nedostajali vaši prijatelji i porodica sada vam nedostaje vaša Erazmus porodica. I tako pokušavate da održite kontakt sa dragim ljudima. Imate pozive da dođete u Španiju, Italiju, Argentinu, a vi se razmišljate "Kako?". Jednog dana sigurno. Ako se u međuvremenu ne zaboravimo. A nadam se da me neke osobe neće zaboraviti. Nažalost, bude i onih sa kojima više nemate kontakt. Zbog nekih vam bude žao, a zbog nekih ste jednostavno ravnodušni. 

U svom domu, svom okruženju, gradu ne nalazite na razumevanje drugih ljudi. Meni stalno prebacuju što stalno spominjem događaje sa svog Erazmusa. I baš me briga. Prebacujte koliko želite. Žao mi je što ne možete da me razumete. I što nećete. Ali nemojte da se iznenadite kada se budemo odaljili. I to ne zbog mene, nego zbog vas. Jer niste ni pokušali da me razumete. 

Svima koji žele da odu na Erazmus kažem da treba da odu. Jer je to zaista najbolja odluka koju sam donela u životu i zbog koje nikad neću žaliti. 

Volim novu sebe i volim što duboko u sebi znam da imam i drugi dom, drugi grad, drugu klupu...