Slučajnost?

Mislim da će ovo biti jedan od onih slučajno napisanih, neplaniranih.

Sedim za kompjuterom, pišem mejlove, pokušavam da odgonetnem mejlove od Španaca jer često ignorišu neka pitanja, pogotovo ako ih ima više. 

I u tom nerviranju puštam muziku da se malo opustim i miš mi pobegne na karticu bloga. I gledam datume objava, jer sam obećala da ću redovno pisati i vidim da je prošli post bio 25. jula - Godina sa tobom i godina bez tebe. 

Zašto mi je baš to zapalo za oko? Pa baš sam za taj dan, samo dva meseca kasnije kupila kartu. 

Da, polećemo 25. septembra. Eto koliko slučajnosti. Ili ne. 

Kao što rekoh ne znam ni naziv ovog bloga, ni dalji sadržaj. A možda će i ostati ovako kratak. 

Eto, imala sam potrebu to da napišem.

Godina sa tobom i godina bez tebe

Danas je tačno godinu dana kako sam poslednji put bila u Španiji. Malo me je uhvatila neka nostalgija za svime. Za morem, plažom, ljudima, tim, takoreći, "bezbrižnim životom". 

Počela sam da se prisećam kako mi je bilo tih skoro godinu dana tamo, kakve sam divne ljude upoznala, kako sam bila nasmejana, kako nije bilo snega! 

I zaista je tih godinu dana proletelo. Prošlo kao minut. Na samom početku su dani prolazili sporo i svi su mi nedostajali, i dok sam se navikla na život tamo - eto lepšeg vremena, sunca, eto maja, juna, jula. Eto kraja te godine kad sam sazrela. 

Tu godinu sam vam detaljno opisivala ranije, od dolaska u Španiju, puta, ispita, žurki, svega što mi je palo na pamet, do nekih stvari ne možda toliko vezanih za samu temu bloga, ali dobro. Moj je, imam prava malo da odlutam. Koliko mi nedostaješ već valjda svi znaju, pa nije ni čudo da mi često stižu svakakve slike, kao sledeća, i istovremeno me obuzimaju i seta i radost. 

Godina bez tebe prolazi sporo. Kako su dani prolazili u meni se motala misao da li ići, kada, kako... A onda su sva pitanja nestala. Smena godišnjih doba samo znači da smo sve bliže i bliže. Nikad u životu nisam toliko čekala jesen. Od kad znam za sebe bila je tmurna, kišovita, a sad je postala sunčana, vesela, nasejana. Kao da je raširila ruke i jedva čeka da me prigrli. 

Kao da te pločaste ulice samo čekaju da moja noga njima prođe, kao da svaki bar želi da baš u njega uđem, kao da me i dalje čekaju prazna mesta na omiljenim mestima, kao da svaka sangria želi da bude baš ona - omiljena. Kao da svaki trg želi da vidi moj osmeh, kao da svaka plaža želi da čuje moj smeh. I to je ono što me motiviše. Jer nekad potonem, kao lađa. Zbog raznoraznih problema oko sebe, ali ne bih o tome. To je ono što moje kormilo drži u tom pravcu. Moj glas koji me vuče napred, moj vetar u leđa. 

Kao da je mojoj polovini jabuke falila druga polovina pa su se eto, sasvim slučajno našle.

Godinu dana sa tobom je proletelo za čas. Sećam te se uvek nasmejana lica. Godina bez tebe prolazi kao večnost. Ali će i to prestati. Onog dana kada iz aviona budem videla more. Kad budem stala na tlo i udahnula vazduh.

Godina sa tobom je prošla kao minut, godina bez tebe prolazi kao večnost. 

Opet Erasmus

O, da. Idemo opet.

Već sam vam pisala da ću se sigurno opet prijaviti i jesam. Haen će opet biti bogatiji za ovu Novosađanku.

Sam proces prijave mi je sad bio lakši jer mi je cela procedura bila poznata. Jedina loša stvar je što je razmena ovog puta samo za jedan semestar. Ali bolje išta nego ništa.

Ovog puta smo mnogo duže čekali rezultate selekcije. Oko mesec ipo dana. I to me je jako nerviralo. Ta neizvesnost ubija. Iako zvuči možda šašavo, taj jedan mejl odlučuje vaš put. Ako dobijem šta tamo opet mogu da uradim i naučim. A ako stigne mejl sa negativanim odgovorem - da li je greška što sam se nadala toliko dugo i nisam tražila posao. Jedan deo mene je strepio. Valjda zbog prevelike želje.

A onda nam je jedan dan stigao mejl da su mi zvanična dokumenta potpisana, ali mejl potvrde nije stigao. Ovo me je totalno zbunio, nije mi bilo jasno šta se dešava. Nakon par sati je stigao i zvaničan mejl potvrde. I onda...

Šok. Nema onog osećaja kao prvi put. Svesna sam da idem, ali ne skačem od sreće kao što je bio slučaj prvi put. Osećanja su mi pomešana. I tako javljam svojoj porodici, prijateljima, ne znam ni kome sam javila, kome ne. I svima je drago, a meni je i dalje svejedno. I tako danima, možda čak i nedeljama...

Jednog jutra sam se probudila i imala sam osmeh na licu. Da, to je taj osećaj. Ponovo idem u Haen.

Imala sam osećaj kao da se vraćam kući, a svi znate kakav je to osećaj. I tada mi je sve bilo jasno. Neki gradovi imaju toliku magiju da vas privuku i jedan deo sebe ostavite tamo. Tako je i sa Haenom. Zaista je jedan deo mene ostao tamo. Među brdima iza kojih se prodire svetlost sunca, među poljima maslina, među vetrovitim noćima...

Uzbuđenje raste svakim danom. Ne smem ni da odbrojavam dane, jer mi se čini kao večnost. Čekam polako. Ne baš strpljivo, ali polako. Nigde neće pobeći. Znala sam da me čeka. 

Jedva čekam da se okupam u moru, popijem sangriju, posetim za početak Malagu. I naravno, smočim guzicu. 

A zatim Haen. Jedva čekam da prošetam centrom grada i odem do katedrale, pojedem doručak kod Lea ili debele, popijem tinto de verano kod Abuela, izađem u Karmu... Jedva čekam i da vidim neke drage ljude. 

Sve u svemu biće ovo jedna nova pustolovina. Živeću sa ljudima koji su isto bili tamo kad i ja - nas dve devojke i momak. Spremamo se za putovanja. Da, opet Kanarska kao što možete da pretpostavite. Jedva čekam da se uputimo u ovu avanturu. Opet čekamo septembar, kofere u šake i osmeh na lice. 

Španija za mene jeste zemlja osmeha jer je tamo moj osmeh najlepši!

Jaen, nos vemos de nuevo. <3