Opet Erasmus

O, da. Idemo opet.

Već sam vam pisala da ću se sigurno opet prijaviti i jesam. Haen će opet biti bogatiji za ovu Novosađanku.

Sam proces prijave mi je sad bio lakši jer mi je cela procedura bila poznata. Jedina loša stvar je što je razmena ovog puta samo za jedan semestar. Ali bolje išta nego ništa.

Ovog puta smo mnogo duže čekali rezultate selekcije. Oko mesec ipo dana. I to me je jako nerviralo. Ta neizvesnost ubija. Iako zvuči možda šašavo, taj jedan mejl odlučuje vaš put. Ako dobijem šta tamo opet mogu da uradim i naučim. A ako stigne mejl sa negativanim odgovorem - da li je greška što sam se nadala toliko dugo i nisam tražila posao. Jedan deo mene je strepio. Valjda zbog prevelike želje.

A onda nam je jedan dan stigao mejl da su mi zvanična dokumenta potpisana, ali mejl potvrde nije stigao. Ovo me je totalno zbunio, nije mi bilo jasno šta se dešava. Nakon par sati je stigao i zvaničan mejl potvrde. I onda...

Šok. Nema onog osećaja kao prvi put. Svesna sam da idem, ali ne skačem od sreće kao što je bio slučaj prvi put. Osećanja su mi pomešana. I tako javljam svojoj porodici, prijateljima, ne znam ni kome sam javila, kome ne. I svima je drago, a meni je i dalje svejedno. I tako danima, možda čak i nedeljama...

Jednog jutra sam se probudila i imala sam osmeh na licu. Da, to je taj osećaj. Ponovo idem u Haen.

Imala sam osećaj kao da se vraćam kući, a svi znate kakav je to osećaj. I tada mi je sve bilo jasno. Neki gradovi imaju toliku magiju da vas privuku i jedan deo sebe ostavite tamo. Tako je i sa Haenom. Zaista je jedan deo mene ostao tamo. Među brdima iza kojih se prodire svetlost sunca, među poljima maslina, među vetrovitim noćima...

Uzbuđenje raste svakim danom. Ne smem ni da odbrojavam dane, jer mi se čini kao večnost. Čekam polako. Ne baš strpljivo, ali polako. Nigde neće pobeći. Znala sam da me čeka. 

Jedva čekam da se okupam u moru, popijem sangriju, posetim za početak Malagu. I naravno, smočim guzicu. 

A zatim Haen. Jedva čekam da prošetam centrom grada i odem do katedrale, pojedem doručak kod Lea ili debele, popijem tinto de verano kod Abuela, izađem u Karmu... Jedva čekam i da vidim neke drage ljude. 

Sve u svemu biće ovo jedna nova pustolovina. Živeću sa ljudima koji su isto bili tamo kad i ja - nas dve devojke i momak. Spremamo se za putovanja. Da, opet Kanarska kao što možete da pretpostavite. Jedva čekam da se uputimo u ovu avanturu. Opet čekamo septembar, kofere u šake i osmeh na lice. 

Španija za mene jeste zemlja osmeha jer je tamo moj osmeh najlepši!

Jaen, nos vemos de nuevo. <3