jueves, 31 de octubre de 2019

Poslednja objava

Da, ovo je moja poslednja objava. Nikome nije mrsko kao meni što mora tako da bude ali jeste. Razmena se odavno završila. U međuvremenu sam i diplomirala i masterirala. I to oba na petak 13. 

Kada sam pokrenula ovaj blog nisam očekivala da će biti ovoliko čitan. Od malena sam volela da pišem, a onda mi je pružena mogućnost da pišem i još nekome pomognem. 

Cilj ovog bloga je bio da pomognem bar jednoj osobi koja se sprema za razmenu. I uspela sam. Mnogi su me zvali, pisali, i bila sam voljna svima da pomognem. Najveća radost mi je bila kad su mi ti ljudi kroz razgovor govorili "A da, čitao/la sam na tvom blogu". 

Razmena mi je promenila život. Na razmeni su mi se desile i najlepše i najgore stvari u životu. Upoznala sam mnogo ljudi, družila se, izlazila, učila, putovala. Spoznala sebe. Stekla prijatelje. 

Španija i Haen će uvek imati posebno mesto u mom srcu. Kao i ljudi koje sam tamo upoznala.



Oči su mi pune suza jer shvatam da je ovo moja poslednja objava. Možda i nisam napisala sve što sam htela. Ko će ga znati. 

Pisanje je moja ljubav jako dugo pa neću prestati to da radim. Trenutno spremam novi blog na neku sasvim drugu temu, ali njegov rok će biti neograničen. Ne kao sada. 

Hvala svima koji su me kritikovali, savetovali, čitali, komentarisali. 

Ljubi vas vaša blogerka 021 aka chica.

Hasta luego!

miércoles, 25 de septiembre de 2019

Erasmus mama

Nedavno sam negde na Instagram-u ili Facebook-u naletela na jednu fotografiju. "Every Erasmus friend group has a mother". Nekako smatram da sam to uvek bila ja. Kako i zašto sledi dole. 

Mama bear

Ovo je moj nadimak koje su mi dale moje koleginice. Jedne zime smo bile par dana na Zlatiboru na odmoru. 

Kao i svako jutro prvo što uradim kad ustanem je da popijem kafu. Tako je bilo i ovog puta. Pitala sam i koleginice da li i one žele kafu, međutim sve su želele čaj. Kako ne volim da pijem hladnu kafu prvo sam stavila njima vodu za čaj. Dok sam čekala da voda provri, obavila sam sve što sam imala u kupatilu. Dok sam čekala drugu turu vode da provri iseckala sam suhomesnato i postavila sto za doručak. I tako je bilo svaki dan. Zbog toga sam dobila nadimak. 

Jedna od njih mi je još pre rekla da sam kao moja mama. Rekla sam da nisam. Ali sam u Španiji shvatila da ipak jesam. Uvek sam ja bila ta koja je insistirala na zajedničkom ručku, pravila tako veče proslave i nisu baš mogli da mi kažu da nešto neće da jedu. Dobro jesu, ali im i dalje to prebacujem.

Erasmus okupljanja

Pošto dolazim iz velike porodice i dosta vremena provodimo zajedno, volim svakakve vrste okupljanja. Tako je bilo i u Španiji. Najdraža dva okupljanja su mi bila za slavu i Uskrs. 

Što se tiče slave, definitivno jesam kao moja mama. Hrana je raznovrsna i mora da se jede. Iako je bilo malo hladnije, domaća masna supica nas je zagrejala. Kupus se još nije bio ukiselio, tako da smo umesto sarmi jeli punjene paprike. Tako je bilo prve godine na razmeni. Drugi put smo imali sarme jer sam stavila kupus na vreme. Što se tiče okupljanja, volim da ugodim ljudima i da se lepo osećaju. 

Kako sam prvi put živela sama, Uskrs 2017. godine mi je bio prvi  Uskrs koji ne proslavljam sa porodicom. Anja i ja smo se na Veliki petak vraćale sa Gran Kanarije i postile smo taj dan. Bilo je malo naporno jer smo bile u putu i nismo baš mogle da biramo hranu. Kako moji cimeri nisu organizovali proslavu (zato što sam ja bila u putu), to sam uradila ja čim sam došla. Raspodelili smo obaveze, zajedno otišli u prodavnicu i spremili bogat ručak za Uskrs. Čak sam i jaja farbala dan pre. Drago mi je što sam taj dan provela u krugu dragih ljudi. 

Briga

Ono što je karakteristika svake mame je briga o porodici. Tako sam i ja gledala svoje cimere sa razmene. Čaj u krevet ako su bolesni, pomoć kad god im zatreba. Možda je ovo normalno ali ja to ne radim samo na razmeni. I kod kuće brinem o članovima svoje porodice i prijateljima. Kad mi je brat operisao slepo crevo išla sam po njega u bolnicu, čekala sa njim rezultate i bila mu podrška pred operaciju, kuvala mu supice i čajeve posle operacije. Sa sestrom od ujaka sam u pola 11 išla u urgentni jer joj nije bilo dobro. 

Briga ne mora da bude nešto veliko. Može da bude jedna SMS poruka. Da li si stigao/stigla kući? Srećno! Briga može da bude i omiljena čokoladica kao znak pažnje. Briga može da bude i to da operem sudove u kući da mamu ne dočeka puna sudopera kad dođe sa posla. 

P.S. 


sábado, 20 de julio de 2019

Erasmus svadba

Venčanje
Verovali ili ne i ovo smo dočekali. Moja bivša cimerka, Saška, i njen momak, Milan, kog je upoznala na razmeni u Španiji su me pozvali na njihovo venčanje. Saška je jedno veče postavila neku sliku na stori i ja sam na njenoj ruci videla prsten. Prvo mi ništa nije bilo jasno, pa sam morala da je pitam da li je to što mislim. I nedugo posle toga je usledila pozivnica. Pa da počnemo priču iz početka.


Kako smo se upoznali

Saška i ja u Španiji
Svi mi Srbi smo se upoznali u Haenu, na žurkama, na faksu, preko drugih ljudi. Jednom je na Univerzitetu organizovan doručak samo za nas. Tu smo se zbližili, popričali, pa posle i izlazili zajedno. Milana sam upoznala na Flag zabavi pre toga. Od tamo nam je i prva slika. A Saška je živela sa mnom devet meseci i bila mi kao sestra. Kako su se njih dvoje upoznali stvarno ne znam. Verovatno isto na toj zabavi.




Milan, Saška, Luka i ja
Ne sećam se ni kako je sve počelo između njih. Ali znam da su baš jedno za drugo. Jednom prilikom me je Milan zamolio da Saški za Novu godinu dam kinder jaje, i to ono najveće, jer on nije bio tu. Sećam se da se jako obradovala. Zaista lep gest od njega.

Posle razmene njih dvoje su se preselili u Novi Sad. Ovde žive i rade. Ne viđamo se baš često, ali volim da se nađem sa svojim bivšim cimerima i prisetim nezaboravnih dana u Haenu. A zaista su nam skoro svi bili takvi. 

Pre Erasmus svadbe

Svadba je u Leskovcu. Malo je daleko za jednodnevni put, tako da nas petoro krećemo u petak i idemo u Niš. Tamo ćemo se naći sa starim i novim društvom iz Španije, verotavno i izaći, i prespavati. A sutradan pravac u Leskovac. Celu subotu ćemo biti u svadbi, spavati u hotelu i u nedelju krećemo kući. Doći će i Španci koje poznajemo tako da sam još uverenija da ćemo se dobro provesti. Taman da i njima pokažemo kako se to Srbi vesele!

Dan pred svadbu

Erasmus ekipa u Nišu
Petak. Krenuli smo oko 1-2 sata iz Novog Sada. Korone su bile spremne za put. Stajali smo par puta da predahnemo, odemo do toaleta, da se protegnemo. Celo ovo putovanje nas je podsetilo na naša putovanja po Španiji. Mi, korone, muzika sa putovanja po Španiji...

Oko 18h smo stigli u Niš. Odmah smo otišli u neku kafanu da jedemo. Ne pamtim kad sam toliko jela. I tako dobro jela. Jeli smo ćevape na kajmaku. Dok smo čekali hranu, svi su navaljivali da pijem pivo, a meni je samo hrana bila u glavi. Posle dobrog jela smo otišli u smeštaj da se istuširamo i uputili se u drugu kafanu. Tamo smo se našli sa ekipom sa prvog Erasmusa, ali je bio tu i poneko sa mog drugog Erasmusa. Bilo nam je super. Ako ikad budete u Nišu, idite u kafanu Biser. Pili smo, slušali muziku uživo, a neki su i jeli. Ne ja jer nisam više mogla. Veče je bilo zanimljivo, a mi smo po fajrontu otišli da spavamo, kako bismo sutra bili odmorni.

Dan svadbe


Saška i Milan
I došao je taj dan. Poranila sam da stignem da se spremim. Oko 10 smo se uputili ka Leskovcu. Došli smo u hotel i smestili se, doručkovali i završili spremanje. Uputili smo se ka Vučju gde je bilo crkveno venčanje. Malko smo kasnili jer nismo znali koliko je daleko i gde je manastir. Mladenci su nam bili prelepi. I njihove porodice. Ceo ambijent je bio super. Manastir i cela okolina su čarobni. Tu smo se slikali, a onda smo se uputili ka restoranu.

Panta, Nenad, Šeli, Mladen i ja
10P 
Kad smo stigli u restoran opet smo se slikali sa mladencima. Milan i Saška su sijali. Bilo mi je drago zbog njih. Žurka je počela odmah. I to sa španskom muzikom, zbog Španaca. Bilo je svega od muzike - strano, rok, narodno. Svi smo igrali uz sve. Jednom rečju muzika je bila top. To je jedna od presudnih stvari za dobro venčanje. Druga je hrana. A i ona je isto bila top. I bilo je toliko mnogo da sam u jednom trenutku morala da kažem konobaru da mi ne sipa u tanjir jer ne mogu više ni da zinem. Treća presudna stvar su ljudi. A s obzirom da sam sa ljudima sa kojima sam živela nemojte sumnjati kako nam je bilo.

Panta, Saška, ja i Šeli

Zatim je usledilo građansko venčanje. Saška i Milan su u salu ušli uz muziku iz Game of Thrones-a i sve oduševili. A onda su jednom drugom rekli "Da" uz prisustvo svih nas. A ja sam naravno plakala kao i na skoro svakom venčanju do sad. Em što sam emotivna, em što ne mogu da verujem da se ljudi koje znam i koji su mojih godina venčavaju. Malo mi je teško bilo to i da zamislim. Usledio je prvi ples uz pesmu "Ako te pitaju..."

Svadba je trajala do kasno u noć. Svi smo se super proveli. Kolo se igralo više puta, a jadni Španci su pokušavali da nauče. Nisu skontali da ima više vrsta ovog plesa. Posle svadbe smo otišli u hotel na spavanje.

Za kraj

Sutradan smo bili umorni, ali smo morali rano da napustimo hotel. Uživala sam ceo vikend sa mojim cimerima. Zaista smo se prisetili Španije i svega lepog što nam je donela. Dragi moji, hvala vam na prelepom vikendu. Saška, Milane, vama sve najlepše u zajedničkom životu i hvala vam što smo bili deo vašeg posebnog dana.

Nadam se da ćemo uskoro imati još sličnih prilika za slavlje. Volim vas sve. 

jueves, 4 de julio de 2019

Plavuša u Španiji

Izlazak
Ovaj tekst nije tekst u kom ću veličati sebe ili bilo šta slično što ste možda pomislili kad ste pročitali naslov. Opisaću vam kakve to prednosti sam imala zahvaljujući tome što drugačije izgledam. Ovo nisu neke velike prednosti, ako se tako mogu i nazvati. Pre će biti da su anegdote sa nezaboravne razmene.

U moru crnih plava

More ljudi i jedna plava
Španci su generalno nacija gde preovladava tamna boja kose i očiju, ali i tena. Što je normalno s obzirom na sunčano podneblje. Tamo sam provela skoro godinu ipo dana i videla sam jako malo ljudi koji su svetloputi ili imaju svetlu kosu ili oči. Na ulici možete da vidite tek po koju plavušu, dok ljudi sa plavim očima ima. Verovatno su mešovitog porekla. Za taj vremenski period sam upoznala dva momka koja su plava.

I oni su tamo atrakcija iako su domaći. Zato što se razlikuju i nisu uobičajeni. Zamislite da jedna plavuša ode u Norvešku ili neku severnu zemlju. Tamo su skoro svi plavi i ne bi po svom izgledu isticala. Ali zamislite jednu crnku sa tamnim tenom i očima u toj istoj severnoj zemlji. Sigurno bi je svi gledali i okretali se za njom. Ovo se odnosi i na momke, naravno. 
Pogled sa zamka Castillo de Santa Catalina

Plavuša na ulici

O koliko puta su mene i Anju na ulici zaustavljali da pitaju odakle smo. Na plaži u Almeriji je neki dečko izdeklamovao sve moguće evropske države i naravno da nije pogodio odakle smo. Dok ne čuju kako pričamo misle da smo Nemice, ali kad čuju naš izgovor tipuju na bivše zemlje Sovjetskog saveza.

Jednom prilikom, dok sam čekala red u fotokopirnici, baka iza mene me je povukla za ruku da me pita odakle sam. Pitala me je da li sam Ruskinja ili Nemica. Kad samo joj odgovorila da sam Srpkinja samo je rekla "Aha". Mislim da ni ne znaju gde je Srbija jer posle tog odgovora sva pitanja prestaju. 



Plavuša na fakultetu

O ne, nisam imala nikakve protekcije. Ima jedna zanimljiva situacija gde sam pomislila da su Španci jako fini ali mi je moj Badi rekao da su sve to učinili zato što sam žensko. I plava. 

Koordinator je trebao da mi potpiše neki dokument, a ja sam se lepo spremila i otišla na faks i sela ispred njegove kancelarije. Nisam mu poslala mejl, niti se najavila, mislila sam pa valjda će proći jednom, ionako nisam imala šta pametnije tad da radim. I tako je prošao pored mene jedan profesor koji me je pitao koga čekam i rekao mi da moj koordinator ima još jednu kancelariju, pa je prošao i durgi, pa treći. Taj treći ga je čak i nazvao da mu kaže da ga neko čeka, a čovek je trčeći došao. Sva sam bila zbunjena. Obavila sam tad šta sam imala, a onda sam sva ushićena i pod utiskom finoće Španaca otišla kući. 

Bien acompañadas

Plavuša u izlasku

Prvo, ne mislim za sebe da sam neka lepotica, ali ne mislim ni da sam ružna. Volim da se sređujem, šminkam, doterujem, i ponekad sebi izgledam najlepše. Za druženja u pabu i kada smo išli na pivo i pikado nisam se uvek sređivala, ali nisam išla baš skroz nenašminkana. Dok sam se za izlaske sređivala, nekad više, nekad manje. 

Naravno da svi primete kad u klub uđe plavuša. Nisam uvek volela da privlačim tako pažnju zato što su Španci jako navalentni. Nekad ih se nemoguće otkačiti. Kad smo izlazili svi čoporativno, i muški i ženski, nisu toliko smarali, ali kad izađemo same - nekad poludim od izlaska. 

Za kraj 

Sve u svemu, bez obzira na boju kose, kože, očiju u Španiji vas niko neće gledati čudno. Gledaće vas radoznalo. I nemojte to da protumačite pogrešno. Oni su jedna divna i druželjubiva nacija koji će vas primiti takve kakve jeste. Ali, ja jesam plavuša i ne bih sebe mogla da zamislim sa drugom bojom kose. Za mene ipak važi ona da se plavuše bolje zabavljaju. Pogotovo tamo gde su unikat i atrakcija.

miércoles, 26 de junio de 2019

Erasmus porodica

Svako na svom Erasmusu dobije još jednu porodicu. To su ljudi sa kojim živite, družite se,  idete na predavnja, jednostavno ljudi sa kojima provodite najviše vremena na Erasmusu. Mi koji smo bili više puta na Erasmusu imamo više porodica. Nemojte da me pitate koja mi je omiljena, to je kao da pitate roditelja koje dete najviše voli. Svaka porodica vam je draga na svoj način jer je sa vama prošla kroz različite stvari. Pa da vam predstavim članove svoje porodice. 

Anja i Nikola

Anja i Nikola
Poslednja slika
Anja i Nikola su bili moji cimeri ove godine. Anja je moja najbolja drugarica, a Nikolu smo upoznale na prošlom Erasmusu. Anja i ja smo se dogovorile da na master studijama opet idemo na Erasmus, a kako smo se čule redovno sa Nikolom ubedile smo i njega da ide sa nama i da živimo zajedno. O njima neću dužiti jer bih mogla da pišem i da ih hvalim danima. Ono što izuzetno cenim kod njih je to što poštuju dogovor. Odmah po dolasku u Španiju smo se dogovorili ko će šta da radi i svako od nas je ispoštovao taj dogovor do kraja našeg Erasmusa. 

Nikola je važio za najvećeg šaljivdžiju od nas i uvek se trudio da nas zasmejava. Jedino kad on nije bio raspoležen je kada je morao da se ošiša na ćelavo jer njegove cimerke ne znaju da ga ošišaju kako je on zamislio. Anja je tu da uvek pomogne u kuhinji i pravi najbolju supicu od 5 minuta. Mislim da se u Španiji najviše smejala mojim glupostima i izjavama. 

Nišlije

Sa Nišlijama na Tenerifima
Kad niko nije hteo da nam pomogne od Novosađanina u pomoć su meni i Anji priskočile Nišlije, tačnije Ivana i Boško i zbog toga ih mnogo poštujem. Anja i ja smo živele kod njih dva dana dok smo tražile stan. I sad se sećam kako su nas ubeđivali da ostanemo kod njih još jedan, da se ne useljavamo odmah. Ali smo se ipak uselile. Sa Ivanom imam najluđu priču o depiliranju pred Tenerife. Od smeha, bola, plača, svega je bilo. U februaru je tu bila sa momkom, Milošem, i bilo mi je drago kada je rekao da baš gotivi mene i Anju jer ne pričamo stalno "ženske priče". Voleo je da dolazi kod nas na palačinke. Boškić je na prvom putovanju bio glavni vozač i ima najiskrivljenije face kad se napije (to smo kasnije na slikama skontali).

Žene 
Macko i ja smo se uspešno mimoilazili u Španiji, doduše ne namerno. Na Tenerifima je on bio vozač i brižljivo je pazio na svoje studente. Branka i Jovica su momak i devojka koji su zajedno došli. Jovica se ustvari zove Jovan, ali ga je Nikola ovako nazvao i tako ga svi zovemo. Sa njim smo gledali sve moguće utakmice i najviše smo se družili sa njim jer je najduže bio u Španiji. Branka je meni i Anji bila ona prava drugarica za savete, kukanja, tračarenja. U julu idem u Niš tako da se nadam da ćemo se videti.

Upoznali smo još Nišlija ali se nismo baš družili, osim sa Cakom. Caka smo upoznale prvi dan u Haenu. Jedna od pozitivnijih i uvek nasmejanih ljudi. Njene anegdote sa svojim cimerima su uvek bile neverovatne.

Kragujevčani

Žurka
Od Kragujevčana smo se pre Nove godine družili sa tri devojke, Jelenom, Irinom i Sanjom. Mislim da su ludele od našeg muzičkog ukusa, tj. više Nikolinog. Sa njima je uvek bilo smeha. Posle Nove godine smo se slabije viđali. Ne pitajte zašto jer ne znam. Ali naš omiljeni Kragujevčanin je bio i ostao Momčilo. Nasmejavo nas je do suza, a zbog njega se umalo devojke nisu potukle. Rečenica kojom njega opisujemo "Živ je Moma, umro nije". On će mi ostati u sećanju kao osoba koja je uvek u obavezama.

A, ne smem da zaboravim Luku i Luku. Upoznala sam ih u policiji kad sam pomagala Ivani i Bošku oko papirologije. Njih dvojicu smo više sretali nego što smo se družili. Uvek su bili u nekom svom svetu, ali nikad nisu samo prošli pored nas na ulici bez da zastanu i prozbore koju. Par puta smo se udubili u priču, ali to je bilo na kraju našeg Erasmusa.

Novosađani

Niš - Novi Sad
Sa njima smo se najmanje družili, a evo i zašto. Anja i ja smo se iscimale da im pomognemo i olakšamo sve što možemo pred sam put u Španiju. Kada sam išla prvi put u Španiju sve je bilo jako teško i komplikovano, trebala sam da idem na milion različitih mesta za papire, pa traži osiguranje, prevoz, stan... Kako nikog nije bilo tu da meni pomogne odlučila sam da ja pomognem svima koliko god mogu. A za to smo dobile baš lepo hvala.

Kada smo došle u Haen, poslale smo svima poruku da ostavimo kofere kod bilo koga dok tražimo stan. Od njih preko 10, dve osobe su se udostoile da odgovore. Saša, jedan od momaka koji mi je odgovorio, mi se posle toliko izvinjavao što nismo mogle kod njega da ostavimo kofere (bio je na faksu tad). Čak mi je bilo neprijatno od tolikog izvinjavanja. Ali sam videla da je dobar momak. Sa njim smo najviše izlazili dok je bila ferija. On i Boško su bili glavne maskote tamo. Čula sam da se Saša ovo leto ženi, pa evo prilike da mu poželim sve najlepše i čestitam!

U februaru je došlo još Novosađanina na razmenu za drugi semestar. Oni su definitivno popravili celokupan utisak o mojim Novosađanima. Najviše smo se družili sa Milijem i Lakijem. Milija znam od ranije sa faksa, a Lakija sam tek tu upoznala. Njih dvojica su bili redovni gosti kod nas.

Bosanci
Oproštajna žurka

Njih smo upoznali prvo veče, ali to je bilo to. Posle smo se Anja i ja združile sa Mihnetom jer smo zajedno slušali jedan predmet i radili projektne zadatke. Njegove cimere, Kenana i Jasminu sam upoznala veče kad sam došla iz Srbije. Išli smo zajedno na planinarenje, dok ja nisam odustala. Svaki put se nasmejem kad se setim kakav napad smeha je Kenan dobio zbog mojih espadrilica u kojim sam krenula na planinarenje. Sa Dejanom upoznali preko Cake i družili pred kraj godine, posle smo se još jednom videli.

Posle su došli Anja i Nikola. Anju su nazvali Maja Berović jer liči na nju. Pored Nišlija, sa Nikolom se najviše čujem. On je osoba sa kojom sa najviše kafenisala i smejala sam. Ima jako zarazan smeh, toliko da osoba mora da se smeje iako joj nešto možda nije smešno. Najviše sam ga nervirala kad smo svi gledali El klasiko, a ja jedina koja sam navijala za Barselonu sam sedela pored njega. Čak je ostalima koji su gledali sa nama rekao da me pomere. Baš su se iznervirali što je Real izgubio.

Španci

Fran, Anja i ja
Sa svojim badijem od prošlog puta se nisam videla jer je išao na faks u Madrid i baš mi je krivo. Sreli smo se jednom na semaforu i to je bilo to.

Najviše smo se Anja i ja družile sa Franom. On priča tarzanski španski i jedva se sporazumevamo, ali ga baš gotivimo. On je uvek tu da proziva i šegači se. Učile smo ga srpski, ali je pozaboravljao. Videli smo se za feriju (veče kad su mi ukrali telefon), bio je jednom kod nas pa smo izašli i vodio nas je kod njega u Granadu. Redovno nam je u Haen donosio domaći paradajz iz njegove bašte. Obećao je da će nam doći u posetu u Srbiju i jedva čekam da dođe malo na naš teren.

Rodri i Lili the machine
Još jedna meni draga osoba sa kojom sam se videla je Rodrigo. Njega smo Anja i ja upoznale na nekoj žurci pre 2 godine. Skinuo je srpsku muziku za žurku jer je čuo da dolaze srpkinje i oduševio nas je. Kad sam na toj žurci dobila temperaturu on mi je menjao obloge i pazio. Stalno je nasmejan i lud.
Sretale smo i viđale se sa još Španaca koje znamo od pre, ali nemam nikakav poseban doživljaj da vam prepričam.







Sredinom jula idem do Niša jedan dan (u prolazu) pa ću to iskoristiti da se vidim sa Nišlijama. Krajem jula oni dolaze u Novi Sad u svadbu i baš se radujem što ću ih sve videti. Jedva čekam. Svi ovi ljudi su mi posebno dragi i hvali im što su bili i jesu moja Erasmus porodica.




Datos personales