Moja Erasmus ljubav

Priznajte da ste ovo jedva čekali. Ekskluziva i istinita priča kako je neko upoznao svoju Erasmus ljubav. Mogu da vam priznam da ih znam par. Lepo je videti da neko može da održava vezu na daljinu. Pa se stalno nalaze u nekim drugim gradovima. Lepa prilika za obilazak novih gradova sa voljenom osobom. Ali da se vratimo mojoj priči.

Prvi semestar u Haenu. Ne, nisam tad upoznala svoju ljubav. Tad sam uživala, putovala, izlazila, ali i učila. Uveče pred spavanje su mi misli bile u Novom Sadu. Neprestano sam mislila na jednu osobu. 

Onda sam došla kući, videla se sa tom osobom i zaista sam mislila da je on moja Erasmus ljubav. Ali to nije bila ljubav, bar ne sa njegove strane. I da vam priznam, drago mi je zbog toga. Kad se zaljubimo zaslepljeni smo i ne vidimo stvari i ljude kakvi zaista jesu. Stalno nešto ulepšavamo i vidimo sve onim rozim naočarima. Ali ko visoko leti nisko pada. A ja sam bogme pošteno zveknula. 

I tako je završila jedna priča. A ja sam naučila svašta i odrasla.

Mislim da ću sad morati da vam dam jedno poduže objašnjenje kako sam upoznala jednu meni dragu osobu. 

Preko drugaarice i njenog druga. Simpatičan dečko ali to je to. Odmah sam svima stavila do znanja da imam momka i da ne pokušavaju ništa sa mnom. I tako smo u provod išli nas četvoro ili petoro. Jedna bi se celo veče dopisivala sa momkom, a nas dve smo imale partnere za ples. Meni je ovo odgovaralo jer sam se lepo provodila, a i drugi momci mi nisu prilazili. Uz to je moj plesni partner uvek bio kulturan i fin. Svi su primetili da mu se sviđam, ali ja na to nisam obraćala pažnju. Nije me zanimalo. U jednom izlasku je pokušao da me poljubi, što me je jako razbesnelo. Međutim nikad više nije ni pokušao tako nešto. Gledala sam ga kao druga. Bar sam ja tako mislila. Kad se završila moja priča sa dečkom iz Novog Sada, otišla sam na kafu sa ovim dečkom. Pa na ručak, pa u šetnju, pa na najlepše mesto u Haenu... I tako dalje. Tretirao me je kao kraljicu. Obožavala sam da provodim vreme sa njim. Bili su dovoljni samo pogledi da se sporazumemo.. Posle smo zajedno dočekali njegov rođendan, išli na neku reku.. Zaista prelep period. Ali daljina je problem. I danas se čujemo, doduše jako retko, ali mi je drago da ga čujem i znam šta radi. On će uvek biti moja specijalna osoba. 

I ko je onda moja Erasmus ljubav? Pa ja. 

Naučila sam da više volim i poštujem samu sebe. Zaista mi ne treba muškarac da bih bila srećna. Sad mnogi prevrću očima verovatno. I misle da je to kliše ali nije. Ne kažem da nije lepo imati sa nekim da podeliš lepe trenutke, imati podršku. Ali prvo treba da naučimo da to radimo sami sa sobom. Da sami odemo u šetnju, bioskop, na koncert i da nas ne bude sramota što smo negde izašli sami. 

Žao mi je ako sam vas razočarala i ako ste očekivali neku "sočniju" priču. 

"Kada sam zaista počeo da volim sebe, oslobodio sam se svega što nije bilo zdravo za mene: od hrane, ljudi, stvari, situacija i svega ostalog što me je vuklo ka dnu, a dalje od mene samoga. U početku sam to zvao "zdravi egoizam", ali danas znam da je to lubav prema samome sebi".

Charlie Chaplin

Novogodišnje želje

Malo je kasno za novogodišnje želje. Ali ovo sam krenula da pišem par dana pre dočeka i ostalo je tako. Opet ja i činjenica da nemam vremena. Neću da obećavam više da ću redovno da pišem jer očigledno ne mogu da održim svoju reč, a to mrzim. Pa eto, da vam otkrijem svoje novogodišnje i Bogojavljensku želju.

Kad smo bili mali glavno pitanje pred Novu godinu je bilo: "Šta želiš od Deda Mraza?"

Sad kad smo porasli više ne verujemo u Deda Mraza, ali svi potajno želimo nešto. Svi zamišljamo želju u ponoć, ili se nadamo nečemu.

Mogu da priznam da sam i ja razmišljala o tome. Dugo sam razmišljala šta da poželim. I prvi put u životu nisam poželela ništa. Prošle godine sam imala želju koja se nije ostvarila. Dobro jeste, ali ne onako kako sam ja želela.

I tako, eto ništa nisam zamislila. Po prvi put u životu nemam ni šestomesečni, a kamoli jednogodišnji plan. Što me poprilično frustrira. Sećam se da me je i prošle godine uhvatila neka frka i panika. Stalno sam mislila o tome kako završavam studije i pitala se šta dalje. Opet me je uhvatila ta ista nervoza.

Da li opet ići na razmenu, da li je to moguće. Izbor fakulteta u Španije i nije neki, što mi predstavlja veliki problem. Zamišljala sam to drugačije. Već sam zamislila doček 2019. godine. Plaža, more, zvezde, palme, šampanjac i vatromet. Ali mi se slika menja u glavi. Postaje mutna.

Onda se pitam da li da upisujem doktorske studije ili da tražim posao.

Milion pitanja u glavi, obaveza, a manjka vremena.

Što se tiče Bogojavljenske želje, ne smem vam reći jer se neće ostvariti. Mogu samo da kažem da uopšte nije vezana za mene. Poželela sam nešto jednoj meni dragoj osobi. To je sve što smem da vam kažem.

S obzirom da mi je 2017. godina bila istovremeno i najbolja i najgora u životu, samo želim da se to najgore ne ponovi.

Izgleda da će neka moja želja ipak morati da sačeka do mog rođendana. Ako je i tad budem imala...