Jutros sam ustala sa bolom u grlu i pomislila "Eto, a pričala si kako se nisi nijednom razbolela u Španiji, kako Španija lepo utiče na tebe." Tako mi i treba kad sam jela sladoled, a vrlo dobro znam da ako zimi jedem puno sladoleda da će me boleti grlo. Ali dobro, šta sad, lečiću se u Srbiji.
I tako sam ustala, skuvala kafu, sedim na terasi, hvatam poslednje ovogodišnje zrake sunca i "visim" na fejsu i instagramu. Vidim da je u Srbiji prava euforija, dnevne žurke, vidim svoje koleginice sa kojima sam bila prošle godine i odmah me uhvati neka seta. A onda kao šlag na tortu me zove sestra da mi peva i kaže da me voli. Iako nisam tamo, lep je osećaj kad znaš da ljudi misle na tebe!
Ah, da objasnim i španski uticaj. Inače sam jako bolešljiva, svaka dva meseca temperatura, bol u grlu, a ovde nijednom do sad. A i nekako imam više samopouzdanja. Ne znam zbog čega. Valjda kad si toliko daleko od kuće postaneš jači. Kada pričam sa nekim preko skajpa kažu mi da lepo izgledam i da nekako sijam i zračim. Ne znam tačno kakav je to uticaj, ali mi se dopada. Nikad nisam dobijala lepše komplimente.
I tako je prošlo još 366 dana. Moj osvrt na ovu 2016. godinu.
Kraj 2015. godine je za celu moju porodicu bio jako težak jer smo izgubili dosta dragih ljudi. Iz tog razloga smo u 2016. godinu namerno ušli nasmejani. Ono što je u prošlosti smo ostavili tamo gde mu je mesto. Prve dane u godini i Božić sam provela u krugu porodice.
Zatim su januar i februar bili meseci za učenje i polaganje ispita.
A onda, 29. februara nas je iznenadila jedna devojčica koja je bila toliko nestrpljiva da sačeka još koji dan.
U martu smo malo više uživali, slavili moj rođendan. Bilo je dosta iznenađenja taj dan. Dobila sam svoj omiljeni cvet sa zaista prelepom posvetom, ali i dalje ne znam od koga. Taj neko bi mogao da mi se javi, bar na kafu da odemo. Bilo je još divnih iznenađenja taj dan. Ahahah, i jedna smešna stvar. Moja sestra već godinama govori kako ima 22 godine, i ja sam ove godine htela da opet slavim 21. rođendan jer sam mlađa od nje. Imala sam svećice broj 1 i 2 jer su ostale od bratovog 12og rođendana. Taman prilika da ih iskoristim. A onda je došla moja mama i donela još jednu svećicu i rekla da ne smem da lažem.
Krajem marta smo išli i na jedno takmičenje, gde smo se stvarno razočarali. Ali nismo posustali. Opet smo išli na takmičenje u aprilu i tamo smo osvojili 3. mesto. Nažalost, bila sam bolesna i poslednji dan nisam mogla da prezentujem. Moji timsteri su uveče došli do mene i doneli mi poklone. Zaista divni ljudi.
Vikend pre toga smo bili na vikendici na Fruškoj gori gde sam se rasekla. Posle toga sam morala svaki dan na previjanje i morala sam da držim ruku ispravljenu na gore. Svi su me zadirkivali. Čak i profesori na fakultetu.
Zatim je došao maj, rođendani meni jako dragih osoba, i Uskrs. Uskrs sam provela pored Dunava sa porodicom.
Dok sam trepnula eto ga i jun, uči, spremaj ispite.
A onda je došao i utorak, 12. jun. Na fakultetu je bila prezentacija fakulteta u Haenu u okviru programa Erazmus +. Trebala sam da idem sa drugaricom, ali nisam mogla da ustanem, a i nisam htela da gubim vreme jer sam učila za jedan važan ispit. Drugarica me je nazvala sa rečenicom "hajdemo". I meni i njoj je trebala neka promena, i tako posle 15ak minuta ubeđivanja pristala sam.
Posle je ona odustala jer je se zaposlila, ali ja nisam. Kad jednom nešto odlučim nema promene. Po tako nekim pitanjima sam, moglo bi se reći, tvrdoglava.
Skupila sam sve papire i poslala. Samo je par ljudi znalo za to. A onda su usledili najduži dani u mom životu. Čekanje na odgovor, čekanje na mejl. Svaki dan kad sam ustala, videla bih neki mejl. U tom trenutku bi me uhvatila panika. Ali ti mejlovi su bili ili nešto vezano za fakultet ili spamovi. I tako je to trajalo 11 dana. Jedan dan sam ustala i nisam imala nikakav mejl. Baš mi je bilo čudno. U toku dana sam ostavila telefon da se puni, i otišla u drugu prostoriju. Kada sam došla kasnije u sobu, videla sam da imam mejl, samo sam videla Erazmus+ i moje ime. Počela sam da vrištim, skačem i plačem od sreće. Onda sam zvala mamu, sestru, porodicu da im javim. I tako je počela avantura. 11. jula,
Jul i avgust sam provela sređujući i skupljajući papire za vizu.
A onda sam dobila i poziv iz Beograda da dođem po vizu, išla sam sama jer sam morala da učim u vozu za ispit.
Kad sam položila i poslednji ispit počelo je slavlje, euforija, pakovanje i pozdravi.
I onda prvog septembra, deca kreću u školu, a ja na najbolje putovanje u životu.
Ostale mesece sam opisivala u prethodnim postovima i ne bih se opet ponavljala.
Za kraj mogu da kažem da je ovo bila jedna fantastična godina, puna razloga za slavlje. Upoznala sam dosta divnih ljudi, stekla nove prijatelje i konačno uradila nešto za sebe.
Mislim da nikad nisam bila ponosnija na sebe!
Želim da se zahvalim jednoj osobi koja je moj podstrek i koja je velikim delom zaslužna za moj osmeh. Hvala ti što si uz mene! Naći ćeš i ti nekog da okrene taj ringišpil u tvojoj glavi.
Odoh da spremam večeru. Ovde se slavi Nova godina sa ženama.
Vama svima želim puno zdravlja i ljubavi, budite mi uvek srećni i nasmejani. Srećna Nova godina!
P.S. (Možda) prvi januar donosi spas.
No hay comentarios:
Publicar un comentario