Osećanja

Došli smo i do jedne malo škakljive teme. Ali ću biti iskrena i otvoreno vam reći sve.

Kao što sam već ranije, nikad se nisam odvajala od svoje porodice. Najduže što smo bili odvojeni je dve nedelje, kad sam išla na letovanje i to je to. Od mojih ukućana, pri tom mislim na moju porodicu u Srbiji, mislim da mlađoj sestri uopšte ne falim jer sada ima sobu samo za sebe. Za najmlađeg brata ću biti najbolja sestra ako donesem neki poklon. Sa mamom se čujem skoro svaki dan, često je zovem da mi pošalje neki recept ili slično. Njoj moj odlazak nije teško pao, zna da mi je ovde lepo. Najteže je pao tati. Ne znam što, nikad nisam bila tatina devojčica pa mi je to malo čudno.

Ali ga razumem. I meni ponekad teško pada. Prvih par dana ovde sam se okretala na ulici, očekujući da ću videti neko poznato lice. Onda bih se vratila u realnost i rekla sebi "Ne poznaješ nikoga ovde." Ali se to izmenilo vremenom, sad na ulici srećem poznate ljude. Ali bih i dalje želela da vidim lice svoje kume, najboljeg druga, drugarica, kolega. Ima jedna osoba sa kojom sam navikla da se dopisujem svaki dan, nekad i po ceo dan, a to sad ne mogu. Ako mi verujete, ni ne znam o čemu se toliko dopisujemo, ali žene k´o žene, uvek imaju neku temu. Nedostaju mi pozivi, nekad i kasno uveče "Aj na pivo" ili "Aj do grada, imam nešto da ti pričam". Fali mi da se smejem glupostima, da pravim čudne face, da se posvađam, da se pravim da se svađam, da prošetam gradom, da prošetam pored Dunava...

Prvih mesec i po dana nisam ni bila svesna da sam u Španiji. Sve mi je izgledalo kao neki poduži odmor. I sada mi nekad tako izgleda. 

Najviše mi nedostaju dragi ljudi uveče. Valjda je to uvek tako. Posle napornog dana legneš i počneš da razmišljaš o svemu, svakome, šta bi bilo da nisam došla ovde, kome nedostajem, kome falim da mi se izjada, kome falim da samo provodi vreme sa mnom, kome fale moje glupe šale...

Sa porodicom i par prijatelja se redovno čujem preko skajpa, ali bih volela da čujem glas od još nekih dragih ljudi. 

Nekad se i rasplačem. Brat i njegova devojka su imali zadatak da mi šalju slike sa rođendana našeg sestrića. Želela sam da se osetim kao da sam tamo, kao da ništa ne propuštam, a izazvalo je sasvim suprotan efekat. Tu noć sam sedela i plakala.

Postoje neke stvari od kojih ne možete pobeći, koje vas proganjaju iako ste kilometrima daleko. Nekad daljina ne znači ništa, a znači sve. Ja sam mislila da ako sam daleko da ću moći da prebrodim nešto, ali sam bila u zabludi. Nije dovoljna daljina. Dovoljna je volja. A to je ono što mi ne manjka.

P.S. Nije tačno da se Balašević sluša kad si tužan ili slično. Ja ga slušam i kad sam tužna i kad sam vesela. Ovim putem želim da se izvinim mojim cimerima jer stalno slušam Balaševića, a oni ga ne vole. Sorry cimeri. Volem vas! :D