Godišnjica

Na današnji dan pre godinu dana je počela najbolja godina mog života.

Red je da obeležimo nekako.

Prvo bih se osvrnula na ono što sam dobila. Dobila sam znanje! Ne ono što se uči na fakultetu, mada jesam dosta naučila na predavanjima. Naučila sam životnu školu.

Živela sam sama. Pod tim sama mislim da nema mame. Sama sam sebi kuvala, prala, peglala. I nije mi bilo teško. Radila sam to pre razmene i u svojoj kući ali ponekad. Tamo je to sastavni deo života. Svaki dan morate da razmišljate o prodavnici, ručku, odlasku na predavanja... Naučila sam da budem samostalna.

O prijateljskim i ljubavnim vezama sam naučila. Iz iskustva naravno. Koliko dobrih osoba sam upoznala na razmeni. Počevši od mojih cimera sa kojima sam se smejala, plakala od sreće, tuge. Sa kojima sa slavila slave, rođendane. Onda ljudima koji su bili sastavni deo "naše ekipe". To su ljudi koji su pa bar 2,3 puta nedeljno dolazili kod nas. Pa sve do stranaca - simpatičnih Meksikanaca, ludih Italijana, šarmantnih Španaca... Hvala na svakom najdubljem razgovoru po povratku sa predavanja, hvala na podršci u najtežim trenucima u životu i hvala na svakom izmamljenom osmehu.

A koliko je tek iznenađenja bilo. Oni koji su mi priredili neprijatna iznenađenja želim da se zahvalim na lekciji. Njih ćemo ovog puta preskočiti.

O putovanjima sam već pisala ranije. Neka su mi bila životna želja, kao na primer odlazak u Barselonu. Dok druga nisam ni u snovima mogla da zamislim.

Ovo sam sinoć pisala. Ali mogu reći da već danima razmišljam o tom famoznom prvom septembru. Kad sam krenula u novi život. Volim da se prisetim kako je bilo tamo. Oduševljenja prilikom posete nekog grada, magičnih zalasaka sunca u Haenu, ispijanju piva na terasi i pevanju uz gitaru...

I naravno hvala osobi koja me je nagovorila na tu ludost. 

Hvala svima koji su sa mnom stvarali ove uspomene.