Dete rata

Verovatno mislite da ovo nije tema pogodna za ovaj blog, ali jeste.

Kad ste stranac u drugoj zemlji i kažete da dolazite iz Srbije svi odmah pomisle na rat. 

O ratu sam već nešto malo pisala pre. Stranci se često zbune i mešaju rat kad se raspala Jugoslavija sa bombardovanjem 1999. O ratu ne mogu da pišem jer tad nisam bila ni rođena. Ali svoje mišljene i događaje o bombardovanju mogu. Bar koliko se sećam...

Svega par dana posle mog petog rođendana. Oglašavaju se sirene, cela zemlja je u panici. Jedna od prvih bombi je pala na Novi Sad. Shvativši da živimo u gradu koji je očigledno meta, moji roditelji su odlučili da odemo u jedno selo u Sremu gde su živeli moji baba i deda. 

Ne sećam se kako je tekao proces pakovanja za "selidbu". I dalje mi nije jasno kako su moji roditelji izašli na kraj sa četvoro male dece, od kojih je jedna beba. 

Sećam da nismo mogli da pređemo na sremsku stranu mostom. Ne znam da li su tada mostovi već bili srušeni ili ne. Sedeli smo u kolima i prešli Dunav skelom. Na toj skeli je bilo još ljudi, neki su čak izašli iz kola i šetali i pričali sa drugim ljudima. A mi, deca k'o deca, smo isto hteli da izađemo iz auta, ali nam roditelji nisu dozvolili. Posle nešto više od pola sata smo stigli.

Noći smo provodili u podrumu. Tamo smo spavali. Sada mi to uopšte nije logično jer da se nešto desilo ko bi nas izvukao iz podruma. Ali tada je svima delovalo kao logičan potez. Spojili smo par kreveta i tako spavali. Kako moj tata kaže "poređani kao sardine". 

Jedno veče nas je tata pozvao da ustanemo i dođemo do ulaza u podrum. Otvorio je vrata i pokazao nam prstom ka nebu. Tada smo videli svetlost različitih boja na nebu. Jedna je dolazila sa neba u pravcu zemlje, a druga obrnuto. To su bili bljesci municije. Tata nam je rekao da je to naša vojska koja se bori za nas protiv zlih ljudi.

Još jedna priča koje se sećam je priča o tatinom direktoru i mojoj babi. Tata je radio u vreme bombardovanja. Odnosno, radnici nisu radili svoj posao nego su "čuvali" objekat u kom su radili. Poprilično bezveze. Jednom je tatin direktor došao po tatu ili ga dovezao u selo i tu mu je baba, što bi se reklo, očitala bukvicu. Koja je poenta da idu u taj objekat, od čega da ga čuvaju? Od bombi? Od bombi nisu mogli da ga sačuvaju. Objakat je do kraja bombardovanja više puta bombardovan. Od njega je ostao samo jedan zid. Prilikom ponovne izgradnje i renoviranja taj zid je ostao netaknut. Ostao je kao uspomena na vreme pre tog bombardovanja. 

Nepsredno pre bombardovanja su me roditelji upisali u plesnu školu u koju je išla moja starija sestra. Sećam se jednog sestrinog nastupa, scene, zavese, aplauza. Toliko je ostavio na mene utisak da ga i dalje pamtim. I onda je došao moj red. Upisana sam u mlađu grupu. Tamo sam bila i najmlađa i najmanja. Još na prvom času su nas poređali po visini u kolonu i odredili parove približne visine. Svaki čas smo bili tako poređani i učili razne plesove i korake. Bila sam srećna kada devojčica koja je stajala pored mene ne bi došla jer bi to značilo da bih plesala sa njenim parom (sa dečakom), jer svog nisam imala. I tako se tokom bombardovanja naša plesna škola zatvorila. I nikad više nije otvorila svoja vrata plasnim koracima, šarenim kostimima i dečijim osmesima...

Koje su posledice bombardovanja? 

Umrli ljudi, bolesni ljudi i strah. 

Svi članovi moje porodice su preživeli ovo. Pre nego što mi kažete da smo srećnici zbog ovoga - nismo. Posledice osiromašenog uranijuma sa kojima su nas gađali se osete i u mojoj porodici.

Znam ljude koji su izgubili svoje najmilije, koji su brinuli da li će se živi vratiti svojim kućama. 

Jedna drugarica mi je jednom prilikom čitala pismo koje je tada napisala svom tati koji je bio u vojsci. I dan danas se sećam tog pisma.. Svaki put kad čujem zvuk vojnog aviona prođe me jeza. 

I danas, 19 godina kasnije, taj strah je prisutan. I nisam jedina koja ima isti strah. 

Ali preživeli smo. I nastavićemo da teramo naš inat. Dokle god dišemo!