Zašto opet Erasmus?

Ovo pitanje se svi pitaju. I ljudi u mom okruženju, i ja.

Jednostavno zato što sam tamo srećna. 

To ne znači da sam ovde u nekoj depresiji ili slično. Ovde sam okružena svojom porodicom i prijateljima koje volim. Obožavam kad je moja cela porodica kod kuće. I još ako neko dođe. Obožavam tu zbrku, ludnicu, haos. Volim kad je tolika buka da ne čujemo šta pričamo. Obožavam kad se smejemo, šalimo. Obožavam kad mi zazvoni telefon i najbolji drug mi kaže da izađem za desetak minuta da prošetamo njegovog kera. Kafu sa kumom, druženje na keju, sunčanje na Štrandu, šetnju centrom i parkom, pogled sa tvrđave... 

To su moji ljudi i moje vreme sa njima, moj zid i moj oslonac.

Ali... U ovom gradu ima i lica koja želim da zaboravim. Možda ne njih kao osobe nego njihove postupke koji su me povredili.

A toga tamo nema. Tamo samo ima novih ljudi. Tamo se ne poznajemo dovoljno dobro, ili pak ne želim da dozvolim da se upoznamo dovoljno dobro, da ne bismo došli do tog stadijuma zaboravljanja.

Ovde mi je dan prilično ispunjem i provodim ga sa mojim ljudima. Ali uvek se emocije probude uveče. Kasno u noć, pred spavanje. Hiljadu misli, pitanja. "Da li sam ja zaista tamo bila toliko srećna ili sam to umislila?". 

Možda sam tamo bila jača. Jer sam morala. Jer tamo nema sigurne luke kao ovde. 

Više volim sebe jaču. 

Ovde često upadnem u neku setu, nostalgiju za mojim drugim gradom. 

Pogotovo ako su ljudi oko mene srećni. Ne zavidim im, oh naprotiv. Toliko mi je drago zbog njih. Volim kad su moji ljudi srećni. Ali me uveče spopadnu misli. "Što ja to nemam? Što ja to nisam zaslužila?". A onda se setim da ima i gorih situacija. Ja se brinem što me je samo jednom neko voleo, dok ima ljudi koje niko nikad nije voleo. Kako je sebično ne voleti. Ne znam ko vaga naša dela negde tamo gore, ali mnoge stvari definitivno nisu u ravnoteži. Možda ja samo previše maštam i mislim da sam sa 24 godine jako zrela. Možda su nam servirali previše filmova i nestvarnih ljubavi, pa sad svi to želimo. Možda smo izloženi tolikim klišeima da je to postalo normalno i očekivano. Sve čekamo nekog svog "McDreamy-ija". A da li on postoji? Pa, nekome možda da, nekome možda ne. Rekoh da nisu stvari u ravnoteži.

U meni čuči devojčica koja veruje u bajku. Ali ne u zamak i sluge, ili čak princa. Ne mora svima da bude princ. Samo meni. Da mi skuva kafu i donese u krevet, kupi omiljenu čokoladicu, pogleda sa mnom moj omiljeni film iako ga možda ne voli, sluša pesme mog omiljenog pevača... Ne trebaju meni kule i gradovi. Ako mi ikad zatrebaju potrudiću se da ih sama napravim. Meni treba neko da me zagrli kad mi je teško. Sitnice. Sad verovatno mislite kako fantaziram i da ljudi to ne rade. Ali rade. Radim ja. Donosim doručak u krevet, kupujem omiljene bombone, pišem pesme... Kliše, hm.. Pa ne, obožavam kad usrećim nekog. Bilo koga. 

A opet sa druge strane, ima dana kad ustanem toliko raspoložena i niko ne može da pokvari to raspoloženje. To su dani kada bih pevala ceo dan, plesala, smejala se, skakala... Kada je moj život savršen i nemam briga. Obožavam takve dane. I trudim se da većina njih budu takvi. To su dani kad se smejem bez razloga. 

A tamo su takvi svi dani. Jedina briga je šta da skuvam za ručak. 

Savršeno raspoloženje, savršen dan, savršen život. Pa ako to nije bajka ne znam šta je.

Pa onda zašto opet Erasmus? Pa zbog bajke. 

Moj Erasmus zaista jeste moja bajka.

P.S. Držite nam fige! :)