Kanarska ostrva

Naziv posta je već sve rekao. Dugo planirano putovanje. I želja. 

I krenuli smo. Ka Sevilji. Od tamo smo letele. Drugarica i ja. Same. Najbolje nam je kad idemo samo nas dve jer je dovoljan jedan pogled i sve je već dogovoreno. 

Stigle smo tamo uveče oko ponoći. Na putu do smeštaja smo već mogle da vidimo more. Tj okean. Bila sam jako uzbuđena.  Jedva sam cekala da svane. 

Ujutru smo ustale ranije i otišle na plažu. Moram da priznam da je bilo hladno. Na plaži smo sedele umotane u peškire. Duvao je vetar. Onda smo odlučile da sednemo da popijemo kafu i uživamo u pogledu dok ne otopli. Znale smo da više pre 12 nema polaska na plažu. More je bilo prelepo, doduše malo hladno. Ali posle kafe je palo prvo kupanje. Bila sam presrećna. Tih 7 dana nisam skidala osmeh sa lica. Posle tog dana je otoplilo, a mi smo izgorele. I to poprilično. Bila je to duga noć. Sada mi je smešno to što se desilo, ali tada nije. Sve nas je bolelo. Sutradan smo pola dana prespavale, a posle smo otišle u šetnju. Do druge plaže. Taj dan je bilo i malo oblačno tako da nije bilo vreme za kupanje. 

U smeštaju su sa nama bile neke Poljakinje. Super smo se slagale sa njima. Pre Erazmusa sam mislila da smo mi Srbi opičeni, ali sada vidim da ima i gorih. U pozitivnom smislu naravno. Drugarica je ostala da spava, a ja sam izašla sa Poljakinjama. Izlazak mogu da svrstam u top 5. Išle smo u više klubova, u jednom mi je obezbeđenje reklo da sam jako mlada i da me pušta samo zato što sam turista. Blistala sam i mislila "Hvala na komplimentu". One su nastavile još, ali ja nisam imala više snage.

Sutradan smo prelezale skoro ceo dan, poslepodne otišle malo na plažu ali nismo dugo bile jer je bilo hladno. Kasnije smo otišle u šetnju. Šetale smo duž plaže. Tada sam videla najlepši zalazak sunca u svom životu. Sedele smo i gledale i divile se lepoti. Rečima ne mogu da opišem lepotu tog zalaska. Tako nasmejane smo se vratile u smeštaj.

Sutradan smo se fino iskupale na plaži. Od malena ne izlazim iz vode dok mi ne poplave usne. Tako je bilo i ovde. Uveče smo otišle u šetnju u drugi deo grada. Ta šetnja je trajala satima. Obišle smo dobar deo grada, katedralu, kuću Kristofera Kolumba...

Sutradan smo išle na jug ostrva, u Maspalomas. Vetar je toliko duvao da smo sele na ležaljke i nismo se pomerile 2 sata. Imala sam problem. Danima me je boleo vrat, bila sam ukočena, nisam mogla ni da se pomerim, a ni noću da spavam od bolova. Nisam mogla da se namestim. Tu na plaži sam dobila masažu od neke Kineskinje, tj nisam dobila, platila sam je. Ali je vredelo, uspela sam da se okrenem okrenuvši samo vrat, a ne celo telo. Bila sam presrećna. Doduše taj bol je trajao i posle. Ne u toj meri ali je trajao.
Peščane dine u Maspalomasu su me ostavile bez reči. Pustinja, a pored odmah more.

Sutradan smo išle nazad. Jednu stvar sigurno znam. Ovo nije moj poslednji put na tom ostrvu. Posetiću ga opet kad-tad.

Dobrodošli još jednom

Već neko vreme razmišljam o blogu i kako dugo nisam pisala ništa. Obećala sam sebi da ću nastaviti da pišem. Pa evo me, ne bih sebe da razočaram.

Ne mogu da verujem da je prošlo tri meseca od poslednjeg posta. Ali nadoknadiću sve u narednih par dana. Pa da počnemo hronološki.

Dužna sam vam otiske sa rođendana.

Ne, ipak nisam nigde otputovala za rođendan. Ali nema veze. Provela sam ga sa dragim ljudima ovde. Dobila sam omiljenu tortu, neke stvarčice za vežbanje i još nešto što sam želela. Osećala sam se kao kraljica taj dan. Dobila sam i najlepši poklon koji iko može da dobije za rođendan. Ili sam samo umislila. Ovo vam verovatno zvuči nenormalno, ali da ne ulazimo u detalje.

Jedina stvar koju nisam dobila je cvet. Bilo mi je čudno jer se to nikada nije desilo. Uvek za rođendan dobijem cvet. Ali nema veze, preživela sam. Malo sam se razočarala u neke osobe (ili osobu) jer sam zaista očekivala više od jedne poruke "Srećan rođendan". Ali sama sam kriva. Više neću da očekujem ništa ni od koga i rešena stvar. 

Jako sam se obradovala kada sam videla ko mi je sve čestitao rođendan i mislio na mene. Neki ljudi me neprestano iznenađuju i vraćaju osmeh na lice.

Žurka je bila super. Da, naravno da smo se napili. Torta je ipak ostavila najjači utisak i društvo. Svi su bili veseli, raspoloženi. Nadam se da su se proveli lepo kao i ja.

Nedelju dana kasnije sam morala da odem u Srbiju. Bukvalno sam kupila kartu, sela na avion i otišla. Bila sam tamo tri dana. Nisam se nikome javila jer nisam došla da kafenišem i slično. Izvinjavam se zbog toga, ali je u pitanju bila viša sila. 

Trudila sam se da tih par dana iskoristim maksimalno i da ga provedem sa najbližima. Vreme je bilo savršeno. Falilo mi je da čujem srpski oko sebe, da udahnem taj novosadski vazduh. Sedela sam u autobusu i pomislila "Eh moj grade, nekad mi zaista fališ". I da, fali mi. Ima neka neobjašnjiva veza i emocija. Mnogi će sad pomisliti da lupam gluposti, ali ja zaista volim svoj grad. I jedva čekam da prošetam kejom pored Dunava, centrom, sretnem ljude koje znam, prošetam po kraju..

Ali do kraja ovog putešestvija ima dosta. Tj sad već ne jer je već jun. Ali ima mnogo zanimljivih događaja i priča. 

Kao što sam rekla, čitamo se opet za koji dan.