Trudim se da redovno pišem, ali se bojim da mi ponestaje tema. Takođe ne želim da se ovaj blog pretvori u nešto što mu prvobitno nije bila namena. Vi koji ovo čitate možete da mi malo pripomognete nekim idejama.
Stalno mi se javljaju ljudi da me pitaju kako mi je bilo na razmeni, koliko dugo sam bila, gde sam bila... I sad sam se setila da poslednjoj osobi koja me je to pitala nisam preporučila svoj blog. Ali dobro. U svakom slučaju mi je zanimljivo što ljudi traže informacije. Mi smo bili prva generacija u tom gradu, tako da nismo imali ni koga da pitamo za neki savet. Ali smo mogli da pitamo ljude koji su već bili u Španiji, bar oko papira za vizu i osiguranje da nam pomognu. Sad ne možemo da vratimo vreme, ali smo se dobro snašli.
Juče sam dobila jednu sliku. Nisam je ni očekivala. Volim da znam šta se dešava u mom Haenu, iako se jako slabo čujem sa ljudima odande, pa ni ne mogu da saznam ništa. Sad se verovatno pitate šta da saznam. Nekog iz Haena uvek pitam "Kako je u Haenu?". Dok pričaju o neradnim danima, izlascima ili vremenu volim u glavi da zamišljam da sam tamo. Da šetam istim ulicama, da pijem kafu s pogledom na kastiljo, da duva onaj vetar...
Jednostavno gajim neka osećanja prema tom gradu. 9 meseci koje sam provela tamo nije malo vremena. Ne znam da li se ljudi vezuju za gradove kao ja. Sad mi je na pamet pala ideja o sledećem postu. Volim ovakve nenadane trenutke inspiracije. Ali i dalje ostajem pri svom da mi ponestaje tema... Nazalost. A ubeđena sam da toliko toga nisam rekla, tj napisala. Ponekad mi bude žao što ovaj blog nisam ranije pokrenula, ali bolje ikad nego nikad. Svakako mi je jako drago što sam ga nastavila i posle polaganja predmeta za koji smo pisali blog.
Uglavnom...
Juče sam dobila jednu sliku. Jednu sliku koja je probudila u meni hiljadu osećanja. Jednu sliku koja vama ne znači ništa, a meni znači sve. Jednu sliku koja me podseća na jedan divan period. Jednu sliku... Pa nadam se da neće biti samo jedna.
No hay comentarios:
Publicar un comentario