Moj osmeh

Pre neko veče pred spavanje mi je pala na pamet ideja o novom blogu. Eto, priznajem vam da inspiraciju dobijam u kasne sate. Poprilično kasne sate. Uglavnom ustanem da napišem novi post ali to veče nisam mogla. Dok ustanem, upalim svetlo, sačekam dok se uključi kompjuter... Jednostavno nisam mogla toliko da čekam. Nisam htela da se razbudim. Ali nisam mogla dugo da zaspim. Od Nove godine ne mogu pre 3 sata da zaspim što počinje jako da me nervira. Ko zna kad sam zaspala to veče. A ujutru ni traga od ideje. Niti jedne jedine reči, slike u glavi. Ničega!

Sve do malo pre...

Postavlja sam neku sliku na instagram i setila sam se. Eto još neke koristi od instagrama!

Na toj slici sam nasmejana. Što je poprilično čudno ili je bilo čudno do nedavno. 

Često me ljudi zadirkuju, posebno moja mlađa sestra, kako se ne smejem na slikama. Odnosno, kako se retardirano smejem. Jednostavno ne volim da se slikam tako (otvorenih usana, da mi se vide zubi).

Da se vratimo malo u prošlost. 

Prvi razred osnovne škole, slikanje na kraju godine. Obučena najlepša suknja, majica, sva srećna zbog slikanja. I onda trauma. Na prvoj slici sam se nasmejala kako se oduvek smejem. Nikad otvorenih usta naravno. Ne znam što. Valjda mi se od malena ne sviđaju moji zubi i ne volim da ih pokazujem. Srećni osmeh od uva do uva (zatvorenih usta), obrazi kao dve neke voćke, a pošto sam se toliko nasmejala oči su mi se smanjile. Probajte tako da se nasmejete i biće vam jasno. I posle prve slike mi prilazi fotograf i kaže da se ne smejem tako. Možete zamisliti kako je izgledala sledeća slika. Moja faca u fazonu "Šta mi ti govoriš da se ne smejem?", ljuta, besna... Jednom rečju - užasna fotografija. I pogodite koju sam na kraju dobila. Uglavnom, od tada mrzim fotografe.

Doduše ne one iz izlaska jer je njima valjda svejedno kako ispadnemo i da li se smejemo ili ne, kao da je bitno samo da ne izgledamo jako pijano. 

Ali zato fotografi na nekim događajima. Joj, koliko vas mrzim. Bez uvrede, imam traumu iz detinjstva! Stvarno volim da se slikam sa drugim ljudima, pogotovo meni dragim osobama. I kad mi posle prve slike fotograf kaže da se nasmejem, sva koja dobra volja ode u Dunav. U nepovrat. Onda mi više nije ni do slikanja. Ma, ni do čega. Zašto je bitno da se nasmejem da mi se zubi vide? Da li ste preopterećeni zubima, slike su lepše ili šta? Ne mogu da se nasmejem kad vi to želite. I zato mrzim te slike sa lažnim osmesima. Lepši mi je moj retardirani hiljadu puta. Ah da, lažni osmeh je kad me dave da se nasmejem da mi se vide zubi i onda napravim osmeh toliko kiseo kao da sam pojela kilo limuna. Ako vam je toliko stalo do mog osmeha na fotografiji uslikajte me kad se zaista smejem nečemu što je smešno. Naravno, pod uslovom da ne vidim da me slikate. 

I tako prošle godine, negde u februaru, martu sam počela da se slikam nasmejana. Da se vide zubi. Valjda je španska voda uticala tako da moji zubi budu belji, pa sam onda i počela da se smejem. Dobro, možda nije do vode, ali do nečeg jeste. I tako sam malo po malo počela da se smejem. Do aprila. A u aprilu... Mislim da u životu nisam imala toliko slika na kojima se smejem. I svaka od tih slika mi je bila prelepa. I dalje je. Obožavam te slike. Iskren osmeh. 7 dana smejenja po ceo dan. Toliko sam bila srećna što sam ostvarila jedan svoj san, da eto, nisam skidala osmeh sa lica. I to ne samo tih 7 dana. I kasnije isto. Ali to valjda zavisi od trenutaka, ljudi, okolnosti...

Najbolja drugarica mi često kaže da me nikad do tada nije videla tako nasmejanu i srećnu. Valjda je to od tog tropskog vazduha. 

Često mi ljudi kažu da imam namrgođenu facu. Da se ne smejem puno. Ne znam što, ali mi to više ne smeta. Pre jeste. Sada više ne. I znam da treba više da se smejem. Jer to prija i onome ko se smeje, a i svima drugim koji vide nasmejanu osobu. 

Neću da vam obećam da ću se više smejati, mada bih trebala više da se smejem. Doduše, prava reč bi bila osmehivati. Ne kažem da nisam srećna, nego nisam ljubitelj ljudi koji se stalno smeju, a i valjda sam takva po prirodi, malo hladna za ceo svet. 

Ali ću se i dalje osmehivati svojim očima. To uvek!

PS Naći ću još slika na kojima se smejem!